АХ, ТА МАНИЛА: Нека се понови 1978. година

ПРЕТХОДНИ пут када се кошаркашко Светско првенство одржало на Филипинима, наша репрезентација се кући вратила са златом око врата. Другим од укупно пет колико се приписује Србији, легитимном наследнику некадашње Југославије.

Фото: ФИБА/КСС

Пре округло 45 година, у јесен 1978. године, пулени легендарног професора Александра Николића су у првом финалу планетарних шампионата (сви претходни шампионати се играли по систему свако са сваким) у неизвесној завршници савладали Совјетски Савез, предвођен чувеним тренером Александром Гомељским са 82:81 после продужетака.

У истој дворани, у којој ће се одиграти већина утакмица на овогодишњем шампионату, "Аранета колосеуму" у Манили, пред 10.000 гледалаца, мајсторску партију одиграо је Дражен Далипагић, постигавши у мечу за трофеј 21 поен. Био је популарни Праја прва узданица нашег тима, заједно са Драганом Кићановићем, Крешимиром Ћосићем и Моком Славнићем и на крају заслужено понео награду за МВП турнира и најбољег стрелца.

"Плави" су такмичење завршили са максималним учинком од десет победа, без пораза! У првој фази, у групи А су врло убедљиво редом побеђивали Сенегал (99:64), Јужну Кореју (121:85) и Канаду (105:95). У другој фази су сигурни били против домаћина (117:101), Италије (108:76), Америке (100:93), Совјетског Савеза први пут (105:92), Бразила (91:87) и Аустралије (105:101). У идеалну петорку турнира су сем Далипагића били увршени и Кићановић и Ћосић, док су наш тим чинили још: Ратко Радовановић, Петар Вилфан, Мирза Делибашић, Бранко Скроче, Рајко Жижић, Андро Кнего и Дује Крстуловић.

Након скоро пола века, наша кошаркашка репрезентација се враћа под зидине дворане која је остала у лепом сећању, а за оне склоне симболици, Филипини и Италијани нас и сада, као и тада, чекају на старту друге фазе. А добро знамо како се то тада завршило.

Ипак, златна ера југословенске, самим тим и српске кошарке започета је осам година пре дешавања у Манили. Прво најсјајније одличје за нашу државу освојено је у Љубљани 1970.

Првенство се играло у пет градова, Карловцу, Сарајеву, Љубљани, Скопљу и Сплиту и то је био први шампионат који се играо у Европи, све претходне смотре су биле натлу Јужне Америке. Југославија се директно пласирала у други круг као домаћин такмичења. У систему свако са сваким редом су падали:

Италија, Бразил, Чехословачка, Уругвај, а титула светског шампиона је освојена против селекције САД (70:63), за коју су наступали најбољи универзитетски играчи, уз неколико момака који су играли у Европи. Најкориснији играч првенства је био Сергеј Белов, док се Крешимир Ћосић нашао у идеалној петорци шампионата.

Врхунац генерације која је своју одисеју кошаркашким морима започела у Бормију 1987. на јуниорском СП, доживљен је у Аргентини 1990. Са Душаном Ивковићем на челу, Југославија се дословно прошетала до финалног меча са Совјетима, који су били неми посматрачи у том дуелу, и највећом разликом у дотадашњим финалима (92:75), "плави" су поново били на крову света. То је по многима био и остао најмоћнији тим који смо икада имали, са именима попут Дражена Петровића, Жељка Обрадовића, Владе Дивца, Зорана Савића, Жарка Паспаља, Јуре Здовца и Тонија Кукоча (МВП). Између осталог, о њиховој снази довољно показује наденут надимак - "бели дрим тим".

Санкције услед грађанског рата су учиниле своје, а СП које је 1994. требало да се одржи код нас, додељено је Канади. На планетарну смотру смо се вратили четири године касније, у Атини. Са новим именом (СРЈ уместо СФРЈ), али истим епилогом.

Због повреде је отпао Предраг Даниловић. Грци, који су били домаћини првенства нису дали дозволе играчима са двојним држављанством (Драган Тарлаћ, Предраг Стојаковић) да наступају, док је због лок-аута у НБА Владе Дивац акције својих репрезентативних другова испратио преко малих екрана. Ипак ни то није било довољно да спречи Југославију да дође до злата, уз само један пораз од Италије. У финалу су пали Руси резултатом 64:62, а за МВП турнира проглашен је Дејан Бодирога.

Последње злато са светских првенстава је оно из Индијанаполиса 2002. И дошло је са селектором који и сада седи на клупи нашег националног тима - Светиславом Пешићем. Југославија је шампионат дочекала као актуелни европски првак и уз подмлаћен састав стигла до наслова. Порази од Шпаније и Порторика су уздрмали екипу, али четвртфинални обрачун са Американцима пред њиховим навијачима је све преокренуо. Сви се добро сећају тројки Милана Гуровића и мирне руке Марка Јарића, а управо та утакмица дала је ветар у леђа Пешићевим момцима да стигну до краја. Уследили су тријумфи над Новим Зеландом у полуфиналу (89:78) и Аргентином у финалу (84:77) којим је уграбљено пето и засада последње светско злато за нашу репрезентативну кошарку. Пеђа Стојаковић је уврштен у идеалну петорку.

Медаље на СП

1963. (Бразил) - сребро

1967. (Уругвај) - сребро

1970. (Југославија) - злато

1974. (Порторико) - сребро

1978. (Филипини) - злато

1982. (Колумбија) - бронза

1986. (Шпанија) - бронза

1990. (Аргентина) - злато

1998. (Грчка) - злато

2002. (САД) - злато

2014. (Шпанија) - сребро

У Јапану и Кини нисмо блистали

ЈЕСУ нам Филипини остали у добром сећању, међутим, претходна два планетарна шампионата одржана на азијском тлу прошла су неславно по наш тим. У Јапану 2006, у последњем наступу под именом Србија и Црна Гора смо потпуно подбацили завршивши на 11. месту, док смо пре четири године у Кини и поред тога што смо постављени међу главне фаворите, били тек пети.

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације