МОЈИХ ТОП 11 - НАМЕСТИЛИ МИ ВОЈСКУ ДА НЕ ОДЕМ У ИНТЕР: Мехмед Меша Баждаревић, перјаница чувене СФРЈ репрезентације

СЕДАМ дана после потписа за "неро-азуре" добијем позив да идем у армију и све падне у воду. Да није било проклетог рата, вероватно бих завршио у Барси.

ИЗБОР Мехмед Баждаревић и Небојша Петровић, Фото Приватна архива

У НАСЕЉУ Храсно, близу стадиона "Грбавица", одрасла су многа позната имена сарајевског и југословенског фудбала.

- Та чувена калдрма у Вараждинској улици изнедрила је Џемала Шерба, Едина Ћурића, Ивицу Осима, Драга и Мишу Смајловића, Јелушића, Гламочака, Чапљића... Права је реткост да се на тако малом простору роди толико фудбалских асова - каже Мехмед Баждаревић, можда и најзвучније име међу ведетама које су из Храсног кренуле ка великим европским и светским "махалама"'.

Имао је девет година када је са братом Зијадом отишао на први тренинг Жељезничара, код Вјекослава Крајнца и Радета Буњевца.

- Верност је моја судбина. Цео живот у Жељи, цео живот у Сошоу, цео живот са мојом женом. Да није било проклетог рата, вероватно бих 1991. године завршио у Барселони или неком италијанском великану. Зијад је две године старији од мене, могао је да направи лепу каријеру, али је био блентав. Живео је рокерски, није волео дисциплину и брзо је баталио фудбал.

Реткост је да фудбалер његовог калибра не заврши у једном од клубова велике четворке југословенског фудбала.

- Динамо ме привлачио због Ћире Блажевића, Хајдук због модерног и нападачког стила игре, Звезда и Партизан су били сан сваког фудбалера. Сваке године сам договарао и преговарао, али је срце увек вукло ка "Грбавици". Да будем искрен, било је и "претњи" од мојих Сарајлија. Градоначелник, навијачи, Ивица Осим, Анте Сучић, генерал овај-онај, моји пријатељи... Говорили су ми: "Ти си дете Жеље, зар ћеш издати град, клуб, фамилију?"

Сениорска селекција Југославије, Фото Принтскрин

Мислим да сам направио велику грешку. Одлазак у било који од четири велика клуба значио би много у мојој каријери. И онда потпишем за Интер из Милана, а они ми седам дана касније наместе позив у војску. И све падне у воду.

Добро дошли у нову епизоду "Мојих ТОП 11", у којој је гост легендарни југословенски фудбалер и члан славне генерације Жељезничара, коју су секунди делили од финала Купа УЕФА са Реалом из Мадрида, Мехмедом Баждаревићем.

ЖЕЉЕЗНИЧАР

- Размишљао сам између Шкоре и Баље, јер су то били играчи који су у то време правили разлику на терену. Баљу смо звали Жвака, стално је жвакао жваку током утакмице. Испљуне једну, оде на клупу и тражи нову. То је покупио од Енглеза. Они су вазда глумили мушкарчине, знаш оно, жвака у устима и come on man. Касније је по наговору доктора и људи из клуба прекинуо са жвакањем, али је надимак остао за сва времена. Много сам га ценио као играча. Због њега сам и заратио са Бићетом Младинићем. Увек сам исправљао "криве дрине" и борио се за неку правду. Баљу сам знао у душу и нико није могао да ме убеди да у том моменту не заслужује место у репрезентацији. Биће је тада био асистент Този Веселиновићу, али се питао више од селектора и ниједна одлука није могла да се донесе без његовог знања. Респектујем га као човека и стручњака, али сам сигуран да се тада силно огрешио о мог Мирсада.

Рефик ШАБАНАЏОВИЋ (одбрана)

- Заблистао је као клинац на Мостарском турниру, отац га је довео код мене и рекао: "Теби ћу га предат', чувај ми га ка' очи у глави". Баш онако, са правим црногорским акцентом. Нисам ни ја био нешто старији, 23 године, али сам већ имао улогу капитена и вође екипе.

Прихватио сам га као брата, одмах смо постали цимери и успоставили прави другарски однос. Наметнуо се од прве утакмице у Винковцима и врло брзо стекао статус стандардног првотимца. Касније је направио велику каријеру, постао репрезентативац и првак Европе са Црвеном звездом. Много ми је драго због тог момка.

Мехмед Баждаревић и Драган Стојковић Пикси, Фото Принтскрин

СОШО

- Права момчина. Кад сам стигао у Сошо, они су веома слабо зарађивали. Нас пар старијих играча, сви смо возили "поршее", а они неке "пежое 205". Након шест месеци, од 25 утакмица ми 24 победе, каже мени Франк: "Чим се заврши сезона, одмах купујем ауто, од како сте ви дошли, не знам шта ћу са парама". И стварно је било тако. Купио је неки бесан ауто, "мустанг", ако се добро сећам. Чак се и оженио, али ме није звао за кума. После је отишао у Марсељ и направио страшну каријеру.

ОЛИМПИК НИМ

- Права "шестица". После је играо у Бордоу, Оксеру, Бастији... Они су сви били млади момци и често су у то време пушили траву. Ја нисам знао ни шта је трава. Играли смо у Купу победника купова против Хонведа и ја им кажем: "Ако победимо Мађаре, и ја ћу са вама". То се и деси, добили смо Хонвед у обе утакмице, чак је Жоншамп дао водећи гол у Ниму. После утакмице, долазе код мене у свлачионицу и гурају ми цигару. Кажу: "Обећао си, мораш". Повукао сам два дима и почео да лебдим. Фијуууу... Авиони, облаци, звезде...

Тад и никад више.

ЕТУАЛ КАРУЖ

Лоран КРОСИ (одбрана)

- Тамо сам отишао са циљем да завршим каријеру и да останем да живим у Женеви. После неколико утакмица, схватио сам да то није за мене. Било је и у Етуал Каружу финих играча. Лоран Кроси је дошао из Бордоа, играо је десног бека. Знали смо се одраније, играли смо заједно у Сошоу и много добро функционисали.

Гол у Копенхагену, Фото Принтскрин

ОЛИМПИЈСКА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА

- Заједно смо од пионирске селекције. Марко Елзнер, Тома, ја... То је та генерација. Штета због оних црвених картона против Француске, судија нас је стварно оштетио. Имали смо и атмосферу и квалитет за златну медаљу, Немце смо згазили са 5:2, моћну екипу са Бремеом, Бухвалдом. Звали су нас "Луда дружина из источне Европе". Не толико због игре и резултата, колико због враголија ван терена. Јурили су нас полицајци по Бостону и Лос Анђелесу, нигде нас нема. Живели смо 200 на сат, пуним плућима. Али смо заиста били добра репрезентација која је играла модеран фудбал. Брзи, јаки на свим позицијама. Жао ми је што се та екипа брзо растурила. Требало је бар нас 15 да чини окосницу А тима у наредних десет година.

Љуба РАДАНОВИЋ (одбрана)

- Пре свега због оног "Људи, је ли то могуће". Младен Делић га је учинио бесмртним. Да не заборавимо, да није било мог гола у Кардифу, не би било ни његовог у Сплиту. Ја нисам дао пуно голова у репрезентативној каријери, али је сваки био важан и скоро сваки нам је донео пласман на неки велики турнир. Онај на "Кантриди" против Италије пласман на Олимпијске игре. Тај у Кардифу, шансу да се против Бугара боримо за Европско првенство. Гол у Копенхагену против Данске, пласман на Европско првенство у Шведској 1992. Молим лепо.

ТРИЈУМФ Мехо је увео Гренобл у Прву француску лигу, Фото Профимедија

А РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА

- Иако је често било критика на његов рачун, мислим да је био модеран европски играч. Поготово док је био у Хајдуку, прави спортиста, прави друг. Управо играч који је недостајао тој репрезентацији. Продор, брзина, хитрина, безобразлук. Можда није давао довољно голова за једног шпица, али је био идеално решење у композицији тима са креаторима типа Сушића, Стојковића, Савићевића, Бобана... Њихове лопте у простор и дубина коју смо имали са Златком Вујовићем, били су пакао за сваку противничку одбрану. Златко и Зоран су рођени близу "Грбавице", али се нисмо дружили, јер су још као клинци напустили Сарајево и отишли за Сплит.

Драган СТОЈКОВИЋ (везни ред)

- Упознали смо се у олимпијској репрезентацији и скоро десет година гурали заједно. Пикси је био мајстор. Био је артиста. Иако беба у односу на нас који смо већ били у зрелим ирачким годинама, све је знао о фудбалу. Знао је са нама да живи, да игра и да донесе управо оно што нам је требало да бисмо били моћна репрезентација. Тоза га је увео у тим још 1982. године, за утакмицу против Велса у Титограду. Седео је на трибинама, али је брзо учио и упијао. Баш смо добро сарађивали. Он је више играо по страни, јер је знао да издрибла, да заломи. Јако незгодан играч. Ја сам имао срећу да у каријери играм са виртуозима попут Стојковића, Савићевића и Сушића. Није ми требало да идем вани, кад сам имао асове вансеријске класе и овде на нашим просторима.

Сафет СУШИЋ (везни) ред)

- Идол свима нама у Сарајеву. Не делим тако лако комплименте, али је Папе заиста био нешто посебно. Стално је истицао да му прија када играмо заједно у репрезентацији. И то ми веома импонује. Да је могао раније у иностранство, направио би још бољу каријеру.

Новинари су покушали да нас заваде после Европског првенства у Француској 1984. године, писали су да смо играли на погрешним позицијама, да смо гушили један другог. Међутим, наше пријатељство је било јаче од свега. Захвалан сам му и због гола у Кардифу који је окренуо моју каријеру. Дуго је вукао лопту, заламао Велшане на ивици шеснаестерца, а онда сам му рекао "Де, олади мало". Шутно сам десном и погодио.

Дејан САВИЋЕВИЋ (везни ред)

- Када сам савладао Шмајхела у Копенхагену, прво сам Деји потрчао у загрљај. Требало је да буде у тиму, па није... Било му је јако криво и зато сам му рекао: "Ако дам гол, теби ћу га посветити". У ствари, посветио сам га тим клинцима који су били на клупи и који су после Шведске требали да чине окосницу репрезентације. Данас се са пуно емоција сећам свих тих момака, срећан сам и поносан што смо делили свлачионицу. Дејо је већ тада показивао врхунску класу. Да отвори где нико не може, направи разлику кад иде лоше, да једним потезом реши утакмицу. Разумем га што је са Осимом улазио у конфликт, био је млад, пун живота, жељан игре и свестан играчког квалитета који је имао. Ипак, мислим да је Швабо у том тренутку био у праву. Он никада није оспоравао Дејин таленат, али га је постепено уводио и припремао да после нас преузме улогу лидера репрезентације.

Стеван ВИЛОТИЋ (тренер)

- Капа доле Осиму и Такачу, са којима сам сарађивао током целе сениорске каријере, али је Ћеле Вилотић заузео посебно место у мом срцу и заслужује да буде тренер мог идеалног тима. Био је учитељ, педагог, стваралац. Он је формирао већину тих играча који су прошли све репрезентативне селекције и касније направили велике каријере.

Мехмед БАЖДАРЕВИЋ - Мојих ТОП 11: Ивковић - Баљић, Радановић, Кроси - Шабанаџовић, Созе, Жоншамп, Стојковић, Сушић - Савићевић, Зл. Вујовић.

Тренер: Стеван Ћеле Вилотић.

* * * * * * * * *

Волео сам Партизан, Џаја ме водио у "Дугу"

ИЗБЛЕДЕЛА црно-бела фотографија на којој средином осамдесетих позира у дресу Партизана, доказује да приче о преласку у Београд нису биле само мртво слово на папиру.

- То је са неког турнира у малом фудбалу. У Сарајеву или Београду, не сећам се. После Жеље, мени је Партизан био некако при срцу и они су вероватно у томе тражили своју шансу. Ево, срели смо се оу кафићу "Палма", прекопута стадиона "Грбавица". Били су Зако Перовић и још један човек из управе. После тога, Џаја ме водио у "Дугу". Глумац овај, певач онај... Вероватно да ме импресионира и опусти, али сам био тврд и нисам се дао. Иако је моја Марина навијала за Црвену звезду, одустао сам и остао у Жељи.

* * * * * * * * *

Пиксију сам радо уступио "десетку"

ДРЕС репрезентације Југославије са бројем 10 био је власништво Мехмеда Баждаревића све до утакмице против Француске у Паризу 1989. године.

- Пикси је питао шефа (селектора Осима, оп. аут.), а шеф мене: "Би ли ти уступио 'десетку', њему је битно, воли тај број...". Не сећам се зашто, могуће да му је то била нека јубиларна утакмица у репрезентацији. Наравно, нисам имао ништа против. Пикси је био велики играч. Уметник. Број ми није био толико битан. Мени је Лала економ у Кардифу рекао: "Узми петицу, осећам да ћеш дати гол". И стварно дам гол, можда и најважнији у мојој каријери.

Баждаревић са Матеусом, Фото Принтскрин

Да није било тог гола, не би било ни оног Радановићег у Сплиту. Питао сам Лалу: "Шта си ти, баба Ванга?". Зато сам и против Бугара играо са бројем пет. Онда сам рекао Лали да ми врати моју "десетку". Носио сам тај број од првог дана у репрезентацији. После кажу да је Осим услишио Пиксију жељу. Није Осим, него ја - смеје се шеретски Меша Баждаревић.

* * * * * * * * *

Теже на ЈНА, него на "Маракани"

ОДГОВОР на питање ко га је најбоље чувао од играча из југословенске лиге, Меша почиње на себи својствен начин - шмекерски и духовито.

- Није ме нико могао чувати - насмешио се и наставио.

- Тешко је било играти са Гудељом, иако смо велики пријатељи, али је био као "животиња".

Слично и са Јањошем из Сарајева и Бручићем из Динама, умели су да ставе ђон и кад треба и кад не треба. Играо сам на специфичној позицији која захтева контролу, агресију, безобразлук. Ја сам закачио и Петра Баралића из Црвене звезде. Искрено, теже ми је било против Партизана на ЈНА, него против Звезде на "Маракани". Искусни, намазани играчи. Клинчарски, Вукотић, Прекази...

Страшна екипа. Играли су модерно, били јако агресивни. Звезду смо тих година лакше побеђивали у Београду, него на "Грбавици".

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Препоручујемо

Кошарка

2 3

МАЈКЛ ЏОРДАН, МЕЏИК ЏОНСОН И - ТАМБУРАШИ! Кошаркашке легенде у "лудом" проводу (ФОТО/ВИДЕО)

13. 07. 2023. у 16:10

Остали спортови

9 7

УКРАЈИНА ТУГУЈЕ: Само што је постао отац, погинуо украјински репрезентативац

13. 07. 2023. у 15:28

Тенис

8 3

ПОЛУФИНАЛЕ ЗА ПАМЋЕЊЕ: Одигран историјски меч на Вимблдону, завршена украјинска бајка

13. 07. 2023. у 15:53

Фудбал

3 22

ОБРТ НА МАРАКАНИ: Тренер Звезде донео неочекивану одлуку

13. 07. 2023. у 13:41

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације