ИНТЕРВЈУ Душан Оташевић: САНУ није скуп излапелих стараца

Миљана Краљ

28. 11. 2021. у 16:00

СРЕО сам Данила Киша на Тргу републике. Питао ме је: Оташ, куд се моташ? Нисам знао да му одговорим.

ИНТЕРВЈУ Душан Оташевић: САНУ није скуп излапелих стараца

Фото Д. Миловановић

Овај запис део је рада академика Душана Оташевића (1940) "Сусрет", насталог ове године, а уз још неке нове и старе, нашао се на управо отвореној поставци, у Галерији "Рима". На јединствен начин, наш ликовни ветеран, инспирисан делима великана, од Леонарда и Ђота, преко Вермера до наших дана, уз много игре и духа, посетиоце води на мистериозно путовање кроз ТЦ "Историја уметности".

Како бисте данас одговорили Кишу?

- Да ми неким чудом постави не само исто питање, већ и - што се Оташ моташ?, опет не бих могао да му одговорим, зашто се уопште мотам овуда као што ни онда нисам знао куд се мотам.

Иза ове, на први поглед духовитости, крије се и питање смисла мотања - постојања сваког од нас?

- Тако постављено у стиху то питање згодно звучи, али сам га ја схватио управо тако, озбиљније, као метафору.

Ваша шетња кроз историју уметности пуна је сусрета: Дишан среће Сезана, Хармс - Маљевича, Јоко Оно - Магрита, Оташевић - Киша... Колико су сусрети људи и идеја, њихово прожимање, битни за ово ваше тумачење развоја уметности?

- Нешто лично ме увек подстакне да се позабавим одређеним уметником или догађајем.

Али, није само то, јер настојим да одаберем оно што је прихватљивао и препознаљиво и онима који немају моје искуство. Не бирам из историје уметности неке куриозитете, већ се трудим да уметници и њихова дела буду препознатљиви, можда и већ коришћени у неким другим интерпретацијама. Изазов је да урадим нешто ново на нечем што је већ једном "прежвакано".

Дела у којима се бавите историјом уметности називате "прерађевинама", а у наслову поставке је и "тржни центар". Како ове термине, из профаног дела наше стварности, уводите у свет креативности?

- Суштина је да сматрам како су уметници често у великој заблуди мислећи да стварају нешто јединствено и непоновљиво. Јер, нема готово ничег новог, а много је већ речено, још од Боша и Ђота. Са друге стране, а ни то ја не измишљам, већ је неко пре мене смислио, често и није важно оно шта се каже, већ како се каже. Пре свега се то односи на поступак у ликовним и визуелним уметностима. Зато сам радове назвао "прерађевинама".

Трудим се и да не претерам у тумачењима, да их не уозбиљим много, па у свему има и хумора. А опет, мислим и да је то што представљам темељније него што изгледа на први поглед. Нису то само неки забавни призори. Заваравам се да ту има и више слојева.

А који је то почетни слој из којег развијате своју ликовну причу? Како изгледа процес стварања "прерађевина"?

- То може да буде нека приватна ситуација, или нешто друго. Рецимо, стално сам желео да негде искористим било које дело Ђота, јер ми је он био нека опсесија, још из гимназије. А онда сам се сетио те анегдоте са Кишом и појавиле су се те две фигуре, детаљ на једној већој Ђотовој композицији. Њих двојица су потпуно безначајни на тој слици, стоје негде доле у углу, а мени су баш добро дошли да их искористим и представим тај сусрет мене и Киша.

На актуелној изложби "Слика слици", у Галерији САНУ су и ваша два већ иконичка рада. Како из данашње перспективе гледате на радове настале пре пола века?

- Са ове велике дистанце, драго ми је да сам тада то урадио. Реаговао сам на нешто што се дешавало у том времену. Стицајем околности, кретао сам се у кругу људи који нису били чланови партије, а ја нисам био ни симпатизер те идеологије. Раније су ме питали колико је то било храбро. Јесте да тада нисам добио атеље, нити стипендије, али никада због тога нисам био киван. Нарочито после Титове смрти нисам желео да излажем та дела. Када неко такав оде, сви онда постају жртве, прогањани...

На тој поставци кустоси су представили оно што се дешавало код нас паралелно са радовима ваших европских колега...

- Ми нисмо били иза гвоздене завесе, али смо за Запад, ипак, припадали источном делу света, на који се није много скретао поглед. Драго ми је, што је сада кустоски пар Кваран, уметнички директори претходног Октобарског салона, ставио у европски контекст оно што смо ми радили шездесетих и седамдесетих. Дакле, само треба поживети довољно дуго, радити једно пола века, па ће и тај рад бити препознат. Јер, живот је кратак, а уметност вечна. Да будем мало духовит, то је охрабрујуће за младе. Само треба бити стрпљив!

Одељење уметности САНУ је ове године примило први пут чланове из области које до сада у Академији нису биле заступљене. Шта доноси та промена?

- Не могу да кажем да је цело Одељење било солидарно, али је постојала већина која је годинама покушавала да помери те границе. Статут није дозвољавао да се бирају чланови изван музике, ликовних уметности и архитектуре. Сада је то измењено и врата су отворена.

Надам се да ћемо уз помоћ наших сада нових чланова, за три године, када буду нови избори, моћи да направимо још један корак даље. И свакако изабрати људе који су, као ови новопромљени, неки од најбољих у својој професији.

Фото Д. Миловановић

Да ли сте остали при ставу да у САНУ треба бирати и млађе људе?

- И даље сматрам да је то добро. Слажем се да је потребно искуство, али може да се препозна неко ко је вредан и пре него што оде у пензију. Ево сад је изабран вајар Мрђан Бајић, из трећег пута, који је у процедуру ушао још пре десет година. Стално му говорим да би се више од њега, да је поживела, обрадовала Олга Јеврић, која није могла да разуме како нечији квалитет колеге не могу да препознају. А и живот је непредвидљив... Имали смо нажалост и то да нас је напустила Исидора Жебељан, наш најмлађи члан, која је као светски композитор успела да направи тако много у тако кратко време, и била присутнија својим делима у Европи више него овде.

Како је, према вашем мишљењу, у јавности вреднован тренутни ангажман САНУ?

- Нисам баш од оних који голим рукама бране Академију, али сваком је доступно да прати активности САНУ, које су свакодневне. Има у јавности и злурадости. Није САНУ скуп излапелих стараца који не знају шта да раде. Напротив. Стално се организују научни скупови, трибине, изложбе, концерти, расправе о осетљивим друштвеним темама... Али, то као да неки не желе да виде. Очекују и да имамо неки заједнички став. Па Академија није партија, она је састављена од индивидуалаца и ту постоје различити погледи, политички, естетски, какви год хоћете. Оно што је битно, и што су показали ови избори је да ту улазе најбољи у својим областима.

Сусрет, Фото Приватна архива

Шта мислите о критикама да је недовољно жена академика?

- Наше одељење је имало једну кандидаткињу, композиторку Александру Вербалов која није добила подршку на скупштини. У одељењу имамо две колегинице, сликарку Милицу Стевановић и композиторку Јелену Јовановић. Нисам склон никаквом патријархалном обрасцу, а мислим ни остали чланови одељења, ипак, залажем се да се код избора не гледа на род, већ на достигнућа.

СУСРЕТ СА ШЕЈКОМ

ИМАО сам среће да сам се са неким дивним људима, значајним за нашу културу,  годинама дружио, неке само познавао. Још на студијама сам, рецимо, срео Шејку. Он је долазио на Академију, где смо имали библиотеку. Ту је волео да излаже своју теорију и касније објавио као "Трактат о сликарству". На овој изложби имам и један мали рад посвећен Бори Ћосићу, у позоришту сам много представа урадио са Муцијем Драшкићем... Али ми је и даље мистерија шта нас то привуче одређеним уметницима, не само онима који су нам савременици, већ и из историје уметности - прича саговорник.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)