КАРИЈЕРА СЕ ГРАДИ И НА ОДБИЈЕНИМ УЛОГАМА: Љиљана Благојевић о глуми, Павлу Вуисићу...

ВЕЛИКО, угледно признање "за изузетан допринос уметности глуме у домаћем филму и њему сличним медијима", које носи име великана нашег глумишта Павла Вуисића, овога лета понела је популарна Љиљана Благојевић, а биће јој уручено током предстојећих нишких Филмских сусрета, манифестације која слави глуму и глумца.

Фото В. Данилов

О свом односу према непоновљивом Паји, како интимном "гледалачком", тако и професионалном - будући да је доживела ретку част да баш са њим подели кадар већ на самим својим професионалним почецима, Љиљана каже:

- Великог Павла Вуисића сам познавала и имала срећу, а могу рећи и привилегију, да будем у кадру са њим. Прву велику филмску улогу сам играла у филму "Сјећаш ли се Доли Бел", баш уз Пају. Прву ТВ серију сам радила са њим - серију "Војници", тада сам била још студент на ФДУ. Учила сам од њега директно на снимању. Поред тога што је био велики, космички надарен глумац, подједнако је био и поштен, искрен, храбар, а притом једноставан човек. Са њим бити у кадру је била права свечаност. Та енергетска громада од талента и свега што иде уз дар, напајала је искреношћу сваког партнера. Високо образован човек, начитан без потребе да парадира са тим, љубио је живот изнад свега. Био је човек који вас је или прихватао, или није примећивао. Мене је волео и чак ми откривао мале тајне глумачког заната. Пријала ми је та привилегија. Био је једини колега коме сам, из захвалности за доброту којом ме је даривао, донела поклон са венецијанског фестивала.

Мали, најмањи шпил карата на свету који сам видела. Волео је карте. И данас се сећам те велике снажне руке која је држала тај мали дар и збуњеног човека, скоро неспретног пред том ситуацијом у којој се нашао. Умео је да ми говори: "Довољно је, мала, да чујеш тон снимљеног кадра и да знаш да ли је он добар. Јер ако ваља тон ваља и слика". И био је у праву јер тон ваља ако имате мисао, ако знате шта радите, а не да се бавите тиме како ја то радим.

Сматрате ли да се глума(ц) и "уметност глуме" на прави начин третирају и поштују у нас - мимо званичних манифестација?

- Уметност, па самим тим и глума, увек дели судбину друштва у коме се налазе. Живимо време сензација, новокомпонованости, па могу рећи и површности. Време у коме се не цене праве вредности и у којима је новац икона пред којом се моле. Естрада, ријалити програми су окупирали медије и они се нуде гледаоцу као модел живљења.

Како сами сагледавате свој допринос домаћем глумишту и филмској уметности? Сматрате ли да сте дали, да вам је пружена прилика да дате довољно од себе или да сте могли више, боље, чешће... да је било довољно прилика?

- Глума и педагогија су мој посао. Када се осврнем иза себе задовољна сам одиграним и урађеним. Још сам задовољнија оним што сам одбила. Хиљадити пут ћу рећи да се каријера гради и на одбијеним улогама, не само на одиграним. Много је дужи списак тих рола које сам одбила. О мом доприносу говоре многобројне награде, увек и само еснафске. Њега потврђује тројац Жанка Стокић, Сергеј Бондарчук и Павле Вуисић.

Постали сте, одиста, дива, са "Доли Бел", филмом који је до данас синоним за носталгију, на много начина. Осећате ли, као глумица или као гледалац, носталгију за таквим филмским причама?

- Имала сам срећу да осетим шта значи кинематографија велике земље. Радила сам са највећим именима југословенског филма. Са Емиром Кустурицом, Лорданом Зафрановићем, Желимиром Жилником, Мирзом Идризовићем, Вељком Булајићем... Не може а да се не жали за тим филмским простором. Што већа конкуренција, то веће задовољство због добијене глумачке шансе. Срећна сам што сам живела и радила у том времену. Биле су то дивне филмске приче. Наше, а занимљиве свету. Фантастичне поетике, дивни глумачки задаци...

Да ли као највећу ману домаћег филма видите, толико често помињани, недостатак доброг сценарија или нешто друго?

- Ја не мислим да постоји недостатак добрих сценарија. Мислим да су проблем комисије које одређују шта је добар сценарио. Мислим да су проблем умрежени и повезани људи, да не кажем корумпираност, у оквиру система - како доћи до позиције да обезбедите средства за снимање. Знам да има одличних сценарија. Читала сам их. Никад неће бити реализовани. Морате имати неки ветар у леђа да би вам сценарио био прихваћен. Или партијски или клановски. И онда је најлакше рећи, нема добрих сценарија. Како то одједном? Ми имамо одличну школу сценариста и одличне сценаристе. И младе и старе.

Знам јер сам их читала.

Недавно сте, после подуже паузе, имали премијеру на сцени свог Народног позоришта.

Одвајате ли, унутар свог професионалног пута, тај театарски од оног филмског? Како данас сагледавате своју позоришну каријеру? Жалите ли ту за нечим?

- Комплетан глумац мора да ради у различитим медијима. Једни друге допуњавају и чине бољим. Моја недавна премијера "Васе Железнове" Максима Горког у режији Златка Свибена донела ми је много радости. То је право, велико позориште са огромним ансамблом на сцени. У октобру смо позвани на фестивал у Русију. Биће занимљиво ослушнути реакције публике током извођења. А богами и храбро отићи "мечки на рупу". Не жалим ја ни за чим.

Све је било како је требало да буде. Сада када погледам, имала сам богату каријеру са доста црвених датума у смислу наслова и урађених филмова и серија и позоришних наслова. Нема ту места жаљењу. Свака улога нађе свог глумца. Мене су моје улоге нашле.

Део награде је монографија о вама - која је основна нит, по(р)ука читаоцима, за коју бисте желели да буде провучена кроз приповест о глумици Љиљани Благојевић?

- Да је ово професија маратон, а не спринт и да је лепота у трајању.

Шта је оно суштинско што сте желели да усадите својим ученицима, студентима које сте уметности глуме подучавали, у Бијељини? Колико се (битног) о глуми може научити, током студија?

- Обожавам педагогију. Предајем у Београду на ФСУ. Тренутно водим другу годину глуме. Колико ја њих учим, толико и они мене. Кроз њих ми је много јаснија енергија времена у ком сам. Учим их занату, етици и естетици. Учим их правим вредностима. Учим их да мисле, да буду своји, да цене слободу и да се боре да буду слободни. Јер само слободан човек је срећан човек. Само слободна мисао може да рађа праву уметност. Учим их да буду бољи људи и да се не стиде емоције. Остало је теорија.

Фото В. Данилов

Признање које носи име другог глумачког великана, наше Жанке Стокић, понели сте поодавно. Осећате ли се ви као ма чији настављач, у смислу блискости уметничког сензибилитета, приступа глуми, визуелног утиска, ма чега?

- Када сам 2012. добила то престижно признање била сам ганута од узбуђења. Велика је одговорност понети награду са Жанкиним именом. Та награда је синоним и за трагичан живот уметника какав је била она. Крцата сала са публиком и на трећој галерији при додели награде довела ме је до суза. Све ове награде посебних уметника и људи као што су Жанка, Сергеј и Павле значајне су јер негују сећање на њих, велике, јединствене и ретке. И зато су још значајније што постоје. Остало је небитно.

СПАСАВАЊЕ САВЕЗНИЧКИХ ПИЛОТА

Какви су вам тренутни планови, предстојећи пројекти, на филму, у театру, педагошкој каријери?

- Кажу - кад хоћеш да насмејеш бога, само нешто планирај. За сад знам само да следећег лета снимам неколико дана са Радошем Бајићем његову нову високопродукциону серију о спасавању савезничких пилота у Другом светском рату. Радујем се.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације