ФЕЉТОН - ДУХ БОСНЕ КРОЗ ВЕКОВЕ: Хришћанима је дозвољавано учење заната за израду оружја

АНДРИЋ је Дисертацију заснивао више на премисама него на синтезама, одговоре на постављена питања је давао брзо и изричито.

Иво Андрић са пријатељицама 1918. у Загребу, Фото Музеј града Београда, легат Иве Андрића

Промена вере, или како то он наводи - конверзија, била је принудна јер је нудила све: и посед, a у противном би се губило све и постајало обесправљена раја. Католицизам у Босни је преко фрањеваца изоловао католике од осталих народа. Српско-православна црква делује у Босни од 11. века а под Турцима није могла да развије своју снагу ван уске сфере црквеног живота, али је ипак у народу успела да очува континуитет духовног живота и, што је нарочито битно, непрекидну националну традицију. Утицај турских управних институција како у литерарном тако и у духовном смислу био је негативан: јер, литерарни споменици босанских муслимана писани су арапским писмом. Потом Андрић на ове "меко" постављене тезе даје оштре и изричите одговоре, који наводимо наредним цитатима из Дисертације:

"По географском положају Босна би требала да повезује земље Подунавља са Јадранским морем, а то значи две периферије српско-хрватског елемента...Потпавши под ислам, Босна не само да је била лишена могућности да испуни овај задатак, који јој је по природи припадао, и да учествује у културном развоју хришћанске Европе... него је због домаћег исламизираног елемента постала моћна препрека хришћанском Западу... У том неприродном положају Босна је остала за сво време турске владавине...чији је утицај био апсолутно негативан...Чак ни оном делу јужних Словена, који су прешли на ислам, Турци нису могли да донесу неки културни садржај нити неки виши историјски смисао: њихова владавина је довела једино до губитка обичаја и до назатка у сваком, погледу."

НA ОВЕ Андрићеве оштре оцене о периоду турске власти у Босни је забринуто реаговао његов ментор проф. Шмит, у свом излагању на одбрани Дисертације, речима: "Ово неће остати без одјека и приговора", иако Андрић у Дисертацији потом сам ублажава те своје оцене, накнадним напоменама, речима да све то што је речено не би требало схватати као критику исламске културе, већ једино као критику "њених последица до којих је дошло услед њеног преношења на хришћанску, словенску земљу". А тек конкретним навођењем тих последица, у виду примера из свакодневног живота хришћана под Турцима, Андрић је код босанских муслимана само распламсао ватру приговора, напада и омразе на себе: од тог доба до данашњих дана.

Ево тих неких, од многобројних, примера живота хришћана у добу турске управе над Босном, који потичу углавном из два извора: усмене традиције, народног памћења и записа католичких попова у црквеним књигама.

- ЦРКВЕНА звона су најупадљивији и најгласнији симболи хришћанства и стално су привлачила посебну пажњу Турака, који су звона скидали и топили за израду топова. Све до друге половине 19. века, хришћани нису смели имати звоно на цркви. Јер "турско ухо не може никако живјети гдје куцају звона". Чак хришћанска раја није смела певати ни на излетима, ни у својим кућама ни на другим местима. "Не пјевај високо, турско је село", је пословица из тог времена. Хришћани се нису смели лепо облачити, поготово не као Турци и јањичари, а нарочито жене да се ките дукатима.

- Сваке пете године су из Цариграда слати у Босну посебни комесари, који су названи "телосници", јер су путовали од места до места и бележили колико која кућа има мушке деце а онда би одабирали најздравију и најлепшу и одводили их у јаничаре. Сваки домаћин је морао да наведе тачан број деце и покаже их телоснику. Казне за нетачне податке су биле тешке.То је познати данак у крви.

- За Алипашу Сточевића, који је у првој половини 19. века био везир и господар Херцеговине, његов савременик калуђер Прокопије Чокорило тврди де се "арач узимао и не мертве након шест година и да су жене трудне пипали па им говорили и ти ћеш родити мушко, даи арач".

- НАРОЧИТО је харач убиран на "лично понижавајући" начин. Овај порез у висини једног дуката годишње морао је да плати сваки немуслиман мушког рода који је напунио 14. годину живота. Како у Турској никада до тада није било регистра рођених (матичних књига), убирачи пореза канапом су дечацима мерили обим главе и ширину врата и по томе ценили колико имају година!

- Турци хришћанима нису дозвољавали учење заната за израду оружја и ножева и још 15 других заната на којима се добро зарађује. Бербери нису смели да брију хришћане истим ножем којим су бријали муслимане. Хришћани су при сусрету са муслиманом морали да сјашу и да украј пута сачекају док овај прође. Тек је Омер-паша Латас је око 1850. укинуо тај пропис.

- Као пијачни дан за целу Босну била је одређена искључиво недеља. То је урађено намерно да тај дан хришћани не могу ићи у цркву, већ да се присиле да раде и пазарују.

- Онај део босанског становништва који је прешао на ислам сачињавао је владајућу ратничку касту; она је све своје снаге трошила првенствено на освајање а затим на одбрану поседа. Духовни живот те касте се скаменио у облицима туђе религије и непозунатог језика. Ипак постоји забележен покушај духовне делатности босанских муслимана из 17, 18. и 19. века. Ото Блау, пруски конзул крајем деветнаестог века, скупљао је и објавио песме босанских муслимана, али њихов број и квалитет су незнатни: 11 песника - 17 песама, писани арапским писмом. То су углавном религиозне песме, илахије и касиде.

- Од 1766. до1880. године Турци су српско-православно свештенство држали у сталној беди и на ниском ступњу образовања, јер је 1767. укинута Патријаршија у Пећи и Босна је непосредно подрећена патријарху у Цариграду. А до положаја патријарха, могло се доћи само султановим ферманом, који је углавном митом купован, а ту су Грци редовно претицали Србе. Од тог тренутка почиње низ грчких владика у Босни. Зато у доба турске владавине српско свештенство није развијало никакву литерарну делатност, сличну оној коју су створили фрањевци, нити икакав допринос дало култури. Али, Срби су свој духовни живот црпили из нaродних песама и црквених књига. Тај дух је нисто толико био укорењен у огњишту сељачке колибе колико и у црквеном олтару.

СУТРА: Велико ривалство са Крлежом

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СПОРОВИ ОКО ДИСЕРТАЦИЈЕ: Иво је осветлео духовни простор Босне кроз векове

27. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - РАЗВОЈНИ ПУТ ЈЕДНОГ НОБЕЛОВЦА: Иво Андрић је био интегрални Југословен

26. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - УПРАВНИЦА ЊЕГОВОГ ЖИВОТА И РАДА: Велике љубави ничу неочекивано и гасе се споро и жалосно

25. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - ПИСАЦ У ЉУБАВНОМ ТРОУГЛУ: За Нобелову награду пише - То је мени моја Милица срећу донела

24. 11. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације