Ненад Стојковић: Лаж је да сам сменио Младинића

НЕНАД Стојковић (26. мај 1956, Призрен) био је центархалф који је пленио елеганцијом и правовременим решењима. Иако одбрамбени играч, више је личио на везног, јер је знао да везе на терену.

о Како сте из Лирије прешли у Партизан?

- Слободан Бацковић, у чијој сам школи фудбала почео, био је другар с Мирком Дамјановићем, тренером у Партизану, па ме је препоручио. Иако сам тада навијао за Звезду, судбина ме је одвела у Партизан. Наиме, како је први подмладак играо у Парми, писмо с препоруком стигло је до Владице Ковачевића и он ме је позвао да играм за други подмладак са Београдом на Карабурми. Сећам се, уклизавао сам на шљаци, жив сам се одрао, али је Ковачевић био задовољан и рекао ми је - примљен си.

Прочитајте још Слободан Маровић: Станковић могао да ми уништи каријеру

о За 10 година у Партизану (429 утакмица), три шампионске титуле?

- Вероватно смо могли и више, јер смо имали одличан тим и сјајне тренере, али конкуренција је била жестока. Можда ми је прва титула некако најдража, јер смо победили Олимпију у Љубљани у последњем колу, у последњем минуту. Али ми сметају приче да смо играли до зоре. Јер, напросто, то није тачно.

о Поменули сте сјајне тренере?

- Тандем Анте Младинић - Зоран Миладиновић је био невероватан. Биће је био ауторитет, увео је неке фудбалске принципе који су важили за све системе. С друге стране, Зоки је био изузетно бистар и виспрен, боље је видео шта се догађа на терену и знао да, ако нешто не штима, одмах реагује.

о Хвалите Бићета, а колале су приче да сте га ви сменили?

- То једноставно није истина. Нисам ја сменио Бићета, нити сам могао то да учиним. А и како бих био против човека који ме је створио. Мене је Зоки увео у тим, али сам експлодирао тек када је Биће постао шеф стручног штаба.

о Зар нисте били на челу играча који су писали петицију против Младинића?

- Тачно је да смо писали петицију, али не против Младинића лично. Не, тражили смо да се реши његово питање јер је било много недоумица. Тада је председник био генерал Никола Лекић, па је касније и он морао да оде. Па, ко може да буде против тренера који је донео титулу, и то како. Били смо доминантни. Моца је тада отишао и ја сам био капитен, па су зато неки, али интерно, причали да сам ја био вођа побуне. Поновићу, ништа није било против Младинића, али се ја помало осећам кривим што смо тако реаговали и можда на неки начин помогли да Биће не остане у клубу.

о Имате речи хвале и за Милоша Милутиновића?

- Код Милоша је све било некако мирније, спонтаније, са много мање тензија. Изгубимо ми од Вардара у Скопљу са 5:0, брука, ми потиштени, а он у авиону каже: "Шта вам је децо, сада ћемо ми да победимо Војводину са 5:0 и онда идемо даље." Тако је и било. Код Плаве Чигре није постојало: не смеш ово, не смеш оно, али ми ту слободу нисмо злоупотребљавали. Занимљиво је било и на састанцима пред утакмицу. Чекамо да Милош каже тактику, одреди приоритете и задатке, а он се само смешка. Питамо: шефе, шта ћемо, а он мирно одговара: "Како шта ћемо, даћемо им два гола." То је био Милош.

о Не заборављате ни Стевана Вилотића?

- Бата Ћеле је доста утицао на моју каријеру. Тренирао ме је док сам био јуниор, али и у младој репрезентацији која је постала првак Европе. Победили смо у финалу Источну Немачку са 1:0 на њеном терену, а у Мостару је била утакмица за инфаркт која се завршила резултатом 4:4. За незаборав.

Прочитајте још Хаџибегић: Били смо и остали поносна генерација

о Многи сматрају да је Тузлак Јусуф Хатунић завршавао "прљаве послове", а да сте ви то паметно користили.

- Почео сам као либеро, док је Хатуна играо штопера. Зоки Миладиновић нам је заменио улоге, и то је био пун погодак. Били смо заиста добар тандем.

о С ким сте водили најтеже битке?

- Са Кустудићем. Био је јак као земља, тешко га је било зауставити. И Мојаш Радоњић је био снажан, незгодан. Ваха Халилхоџић је био сјајан центарфор, али ми није било тешко да га чувам, као ни Дулета Савића. Теже је било са Зораном Филиповићем. Међутим, били су много опасни када је Звезда кренула са два шпица, Пижон је био интелигентан и паметан играч, "хранио" их је лоптама.

Прочитајте још Илија Петковић: Сви су ћутали док су ме "пљували"

о Које играче сте највише ценили?

- Моца Вукотић је број 1, ту је и Ненад Бјековић, с којим сам играо три године. Ценио сам, наравно, Драгана Џајића, Пижона, Сафета Сушића, Пеђу Мијатовића, Владу Југовића, Немању Видића. Али мој љубимац је био Дамир Десница, нападач Ријеке који је био пакао од играча.

о Имали сте сјајну понуду Хамбургера. Како сте баш тада морали на дослужење војног рока?

- Не знам ни данас, после толико времена, шта да кажем и шта мислим. Понуда је била фантастична, уговор на 1,6 милиона марака плус 300.000 неопорезованих немачких новчаница. И ја сам доста крив, јер нисам ни знао да ми је уговор истекао још у јулу. А нико из клуба ми то није рекао. И тако, уместо у Немачку, ја одох три месеца на дослужење војног рока.

о А затим у Француску, у Монако?

- У Кнежевини сам провео две лепе године. С Монаком (69 утакмица, два гола) сам два пута био вицешампион, а 1985. смо освојили и Куп Француске.

о Француска је постала ваш други дом, играли сте и за Монпеље (70-7), Милуз (66-1), Нанси (37-2) и Амијен (22-1).

- Када сам дошао у Монпеље били су у другој лиги. Одмах смо били први, а у првој години у Првој лиги - трећи. Био је то сјајан тим, играли су Роже Мила, Лорен Блан, Жулио Цезар, Кристијан Перез...

о За репрезентацију сте одиграли 32 утакмице (један гол), коју посебно памтите?

- Свакако деби, замислите први меч па Бразил. Изборили смо се за реми у Бело Хоризонтеу, пред 160.0000 гледалаца. И наравно, онај историјски меч с Румунијом, када смо славили са 6:4.

о Дрес репрезентације носили сте на Светском 1982. и Европском шампионату 1984?

- Мислим да смо на Мундијал у Шпанији дошли претренирани. Радили смо код Миљана Миљанића три пута дневно, и то се одразило на нашу игру. Недостајала нам је свежина, али и доза среће. На ЕП у Француској селектор је био Тоза Веселиновић, који је био веома неозбиљан, изгледали смо као разбијена банда. Код Миљана се увек знало ко шта ради, а код Тозе је радио ко је и шта је хтео.

о Да ли сте задовољни играчком каријером?

- Могло је и боље. Много сам се уназадио када је Младинић отишао из Хумске, јер су тада почели и велики проблеми. Да се разумемо, паре ми никада нису биле звезда водиља, и ја бих за Партизан играо и бесплатно, али много тога се лошег издешавало у то време. Да сам имао менаџера типа Љубе Барина, сигурно бих завршио у ХСВ, који је касније постао и првак Европе, и имао бих јачу интернационалну каријеру. А опет, било је и трофеја и признања. Капитени су ме у анкети "Вечерњих новости" прогласили за најбољег играча у Југославији, иако сам играо центархалфа, по "Франс фудбалу" два пута сам био у тиму године...

о Бивши играчи су или тренери или менаџери, чиме се сада бавите?

- Нисам у фудбалу, никада се нисам нудио, а нико ме и не зове. Доскора сам живео у Француској, а сада сам више овде, чекам пензију. Гледам Партизан и Звезду, и то је то.