Ilija Petković: Svi su ćutali dok su me pljuvali

TEŠKO je praviti intervju sa Ilijom Petkovićem (22. septembar 1945, Knin) ako želiš da ga sve pitaš. Jer, o “Svetom Iliji” bi mogle dve knjige da se napišu. Zato smo odlučili da se ovom prilikom skoncentrišemo samo na neke događaje iz njegove blistave igračke i trenerske krijere, a o kojima se manje zna ili su bar glavni detalji vešto skrivani.

* Pa da počnemo od toga da nikada niste zaigrali za Crvenu zvezdu, a rodili ste se u zvezdaškom Kninu?

- Da budem iskren, Crvena zvezda je u ono vreme bila institucija, takav autoritet da nisam ni razmišljao o mogućnosti da zaigram u crveno-belom dresu. Kada se setim samo navale: Stipić, Maravić, Rudinski, Šekularac, Kostić, a Džajić je tek počinjao karijeru. Gde tu da bude mesta za mene, klinca iz Knina? Ali, nije da nisam pokazivao talenat, tako sam jednog leta bio na pripremama u Hajduku.

* I šta se dešavalo tog vrelog splitskog leta?

- Skauti Hajduka su tada iz dalmatinske regije pored mene selektirali i golmana Vukčevića, Bjegovića iz Gospića, oca Nikoslava koji je mnogo kasnije zaigrao za Zvezdu, zatim Živkovića iz Dubrovnika i Jerolimova iz Zadra. Bio sam sedmi razred gimnazije i nisam ostao u Splitu, jer sam hteo da studiram, pa sam potom u Beogradu upisao pravni fakultet. Vukčević, koji je takođe iz Knina, postao je kasnije i reprezentativac Jugoslavije, a grad našeg rođenja može da se pohvali da smo nas dvojica igrali i na oproštaju Pelea od fudbala u Rio de Žaneiru.

* Kako ste stigli na Karaburmu?

- Zubar Nebojša Pupovac, koji je bio zaljubljen u “romantičere”, doveo me je na Karaburmu. Ni tada još nisam bio siguran da mogu da postanem prvotimac jer su u navali igrali Samardžić, Gugleta, Čebinac, Banović i Skoblar. Ne znam ni danas da li je bila bolja ta navala ili ona Zvezdina.

* Ni Partizan nije uspeo da vas privoli da pređete na crno-beli deo Topčiderskog brda?

- U to vreme je postojao džentlmenski sporazum između najvećih klubova i nisi mogao tek tako da pređeš iz jednog tabora u drugi. Pa, zar mislite da bi Samardžić i Skoblar večno ostali u OFK Beogradu da su mogli u Zvezdu ili Partizan? Tačno je da sam razgovarao sa generalom Zekićem, u Domu JNA. Uh, kada ispred vas stane general-potpukovnik, onako, u vojničkom odelu, stegne ti se grlo. Partizan je tada bio klub-država. A Tito Kirigin je bio Bog u Splitu.

* Samo vas Dinamo nije tražio?

- Ha, ha, kako da Zagrepčani dovedu nekoga iz Knina. Ma to nije moglo ni u snu da se dogodi.

* A Zvezda, da li je Zvezda mirno gledala na sve što se oko vas događalo?

- Ne, naravno da nije. Ne jednom, nego svake godine bar po jednom Miljan Miljanić me je zvao u Zvezdu.

* Zar ni Čiča, koji je bio tako ubedljiv, nije uspeo da vas “prevari”?

- Miljan je bio otac fudbalske nacije, imao je ideje, vizije. U to vreme još se nisu pojavili Cole Janković i Žota Antonijević i on mi je pričao da bi trebalo da igram na desnom krilu pored Karasija, Lazarevića, Kuleta Aćimovića i Džaje. Kakva bi to navala bila.

* Da li vam je žao što niste postali član Crvene zvezde?

- S jedne strane ne mogu da kažem da sam nezadovoljan karijerom, postao sam reprezentativac i iz OFK Beograda. S druge, žao mi je jer mislim da bi svojom brzinom, znanjem i temperamentom zaista u Zvezdi ostvario još veću karijeru.

* U kvalifikacijama za SP u Nemačkoj 2006. bili ste selektor, osvojili smo prvo mesto u grupi?

- Zaista sam ponosan na taj period, osvojili smo prvo mesto ispred Španije i Belgije, koje su i danas u vrhu evropskog i svetskog fudbala. Maestralno smo igrali o čemu govori i gol-razlika 15:1. Sve je bilo kao pod konac, pre svega ponašanje igrača.

* Kažite šta ste tačno mislili kada ste apostrofirali dobro ponašanje reprezentativaca?

- Već na pripremama mnogo toga se promenilo i poremetilo. Atmosfera se poljuljala i sve ono što ne valja, a nije se do tada pojavljivalo, isplivalo je na površinu.

Ilija Petković Foto: N. Paraušić

- Ponašanje u timu i oko njega je s raspadom Jugoslavije odjednom postalo problematično i radio je ko je i šta je hteo. I ja nisam više mogao da ekipu držim na okupu i pod kontrolom. Bilo je i povređenih i uvređenih, svako je imao pravo da misli, a to je najgore.

* Posle “šestice” od Argentine mediji, oni isti koji su vas veličali, obrušili su se na vas?

- Da, bio je to zaista za mene težak period. Niti sam pre toga bio najbolji trener na svetu, a pogotovo nisam posle bio najgori. Ali, ponavljam, nisam hteo nikoga da prozivam, ali je jasno kao dan da su igrači morali da imaju više poštovanja prema državi, iako je bila polovična, prema dresu, grbu...

* Bilo je priča da su neki reprezentativci posle meča sa Holandijom, a pred duel sa Argentinom, molili da im date još jednu šansu?

- Ja sam hteo svima da učinim, ali u timu ima samo 11 mesta. Niko me nije prisiljavao, niti ucenjivao, niti mi je šta nudio, a pričalo se sve i svašta, ali je tačno da sam razmišljao o nekim promenama u timu. Međutim, niko nije mogao da ruši moje principe. Ja sam ispoštovao sve, do jednog, oni mi to nisu vratili na terenu.

* Ljuti ste na neke, ali tvrdoglavo ih i sada čuvate, zar ne bi bilo pošteno da istina izađe na videlo?

- Išao sam na ljudski faktor, da oni koji su nas odveli u Nemačku završe svoj deo posla. Nisu mi to vratili, a tužno je što su posle 6:1 od Argentine svi pobegli, nisu se oglasili, mirno su čitali pljuvačine na moj račun. Niko nije rekao: pa ljudi, ne može jedan čovek da bude krivac.

* Ceh ste, ipak, vi platili, morali ste da napustite reprezentaciju?

- Od tog poraza od “gaučosa”, a tada su sa klupe ušli Mesi i Tevez, ja nemam kod nas sreće, a uvek se pitam: koga sam to ja zavio u crno? Siguran sam u jedno: da smo Plavi Stevanović i ja nastavili da radimo u reprezentaciji, dominirali bismo na sledeća tri svetska prvenstva. Dobro, Radomir Antić je, takođe, odveo reprezentaciju na mundijal i njemu svaka čast, ali ja govorim o kontinuitetu koji je, po mom mišljenju, bez razloga prekinut.

NEĆU DA IMENUJEM “TROVAČE” ATMOSFERE
* HOĆETE li reći ko su bili nosioci tih loših promena koje su kasnije bile pogubne na SP u Nemačkoj?
- Ne, neću da ih imenujem, prepoznaće se oni sami. Jer, ja nemam kratko pamćenje kao mnogi od njih, neću da ih sada prozivam jer su ti isti ljudi bili zaslužni za odlazak na Svetsko prvenstvo, što je, samo po sebi, predstavljalo magičan uspeh. Balon je pukao bez razloga, a ja sam neuspeh preuzeo na sebe. Možda je trebalo tada da sve obelodanim, ali hteo sam, ipak, da zaštitim igrače, pa bi licemerno bilo da sada, posle toliko godina, kažem koji su to reprezentativci zatrovali atmosferu.