У грчком месту Сервији, првом српском граду којег је у историју уписао ромејски цар Порфирогенит: Име и Душанова кула надживели империје

ПРОЂОСМО кроз Битољ, пређосмо у Грчку код Негочана и када смо са десне стране пута оставили Кожане знали смо да ускоро прелазимо реку Бистрицу и стижемо у Србицу - Сервију и њену тврђаву, први српски град који је у историју уписао ромејски цар Константин Порфирогенит.

Фото :Борис Субашић

У књизи "О управљању царством" у 10. веку он је описао долазак Срба, три столећа раније, на стратешки пролаз између Македоније и Тесалије:"...отуда је и месту у Солунској теми (војно-управној области), које им је цар Ираклије дао за насељавање, од тада наметнут тај назив, па се и данас назива Сервија". Пошто на грчком нису могла да се изговарају и пишу заредом три самогласника С-р-б, уметнуто је е између прва два, а б је замењено са в, деминутив - ица замењен је са ија и тако је од Србице постала Сервија.

Фото :Борис Субашић

Било је то име области око ниске планине која је опасана са три реда зидина утврђеног града. Од њега је до данас најбоље очувана остала владарска цитадела на врху коју и данас локално становништво назива именом Сервион, српска тврђава. Снажна утврда контролисала је уско грло пута између Македоније и Тесалије који је боком планине пролазио кроз нижа два утврђена градска нивоа по ивици клисуре Фараги Сервион, Српског кањона.

Фото :Борис Субашић

Прелазећи мост изнад нестварно плавог вештачког језера насталог преграђивањем Бистрице у 20. веку зурили смо у зелену купу изнад варошице покушавајући да видимо високу донжон кулу коју је подигао цар Душан после 1341. када је своју државу проширио до Тесалије. Око подне смо стигли до центра Сервије, градића са око 3.000 становника, центра општине са мање од 6.000 житеља, који је био готово пуст. Кафанске баште зврјале су празне, у продавницама дуж улице која води ка средњовековној тврђави није било никога, на вратима су биле залепљене цедуље са бројевима телефона продаваца. Радила је само пекара чија је радознала весела власница изашла да приупита путнике натоварене ранчевима одакле су и куда иду. Збунила се када је чула да долазимо из Сервије, јер несумњиво познаје целу Сервију са околином, а онда је схватила да долазимо из земље чије име на грчком гласи као назив њеног града.

- Јасас (здраво), Сервија, кастрон (тврђава) Дусан - добацила је показујући да наставимо навише улицом.

Фото :Борис Субашић

Висока светлоока, крупна плавуша очигледно није била потомак малоазијских Грка који су у ове крајеве масовно насељени после размене становништва са Турском 1923. после катастрофе "велике идеје" о обнови "грчког царства" уз помоћ француских и енглеских трупа. Ататурк је однео победу, а малоазијски Грци су протерани и насељени у грчки део Македоније са бројним становништвом словенског порекла ради "хеленизације".

Иста она "велика идеја" наметнула је њихову присилну асимилацију и онај ко жели да посети Сервију не треба да на данашњим картама тражи топониме и хидрониме из прве реченице овог текста. Негочани су преименовани у Ники, Кожани су Козани, Бистрица је Алијакмон, само је Србица остала Сервија. Вероватно су идеолози етничког чишћења топонима схватили да је бесмислено мењати име места о коме је писао и цар Порфирогенит.

Фото :Борис Субашић

Стара словенска имена се налазе и даље у документима и картама од 16. века до 1926. када су тадашње грчке власти донеле закон да се сви историјски словенски топоними замене новим, хеленским. Од 1927. је почела диктатура генерала Метаксаса који је забранио коришћење словенских језика и у кућама под претњом затвора и батина. Да и даље има оних такве памети види се на путоказу ка Бизантино кастро, Византијској тврђави.

Фото :Борис Субашић

Да ту таблу види неки грађанин мултинационалног Ромејског, што значи Римског царства питао би се ко су ти Византинци. Пежоративни термин Византија смишљен је тек у 16. веку у Немачкој као темељ плана тадашњег Светог римског царства немачког народа да докаже измишљотину да је оно прави наследник Рима. Исти Немци су се, уз велику помоћ Британаца, потрудили да заподену кавгу међу балканских хришћанима када су ови протерали Османлије, а трагове те лудости нашли смо и у Сервиону када смо планинском стазицом стигли до келије Светог Ђорђа Висећег, пећинице - испоснице високо у литици кањона у непосредној близини цитаделе. Њене чудесне фреске из 14. века, када се Сервија налазила у Душановом царству, умногоме су уништене и у њима су угребана савремена хришћанска имена, иако се с друге стране по мноштву иконица, кандила и свећа види да многи хришћани поштују ово место као светињу.

Фото :Борис Субашић

Слична је прича са средњовековним црквицама Светих Бесребрника, Светих Теодора Гвоздених, Светог Јована Крститеља, а најтрагичнија је судбина огромне базилике, седишта некадашњег Србичког владичанства које је цар Душан у 14. веку уздигао на ниво митрополије. Величанствен је и сам костур од зидина тог тробродног храма са кога је ко зна када скинут кров после чега су његови живописи остављени на немилост сунцу, води и уништитељима светих слика. Нису то Османлије већ савремени "цивилизовани" варвари који гребу своја имена и бројеве телефона чак и преко лица Богородице и Христа у земљи која се поноси православљем.

Фото :Борис Субашић

Испред остатака зидина и кула цитаделе највишег, владарског дела Сервиона информативна табла нас је обавестила да су оне реконструисане средствима Европске уније, али и да је "тврди град" утемељен у "мрачно доба" сеобе народа када су Словени нападали Византију. Није писало да је реч о Сервиону и Сервији који су добили име по Србима који су као федерати (савезници) и војници - стратиоти ромејских царева били његови становници и посада. Прихатајући хришћанство и званични језик царства - грчки, они су постали део нације Ромеја, али топоними сведоче да нису заборавили своје етничко порекло.

Фото :Борис Субашић

Фото :Борис Субашић

На информативним таблама се успут помиње цар Душан, али не пише да су управо он и његов велможа кесар (цезар) Прељуб, управник Тесалије, обновили утврђени град из темеља и да реконструсани изглед цитаделе одговара том добу. Наиме, када је султан Бајзит освојио Сервију и назвао је Серфиџе (турски изговор имена Србица) она је задржала економски али не и војни значај. Постала је седиште области - казе, а тврђава у дубини нове империје изгубила је стратешки значај и цитадела је служила као мајдан грађевинског камена, а само висока Душанова кула се одупирала разарању.

Фото :Борис Субашић

Када су археолози у 20. веку почели да истражују Сервију и Сервион открили су да цар Порфирогенит није говорио истину када је писао да је Србе ту населио цар Ираклије у 7. веку. Ископавања којима је руководила Катерина Делапорта открила су да најнижи слој утврђења потиче с краја 6. века из времена цара Маврикија, а у остацима тадашњег цивилног насеља уз тврђаву пронађена је типична словенска керамика. Још пре њих угледни грчки историчари Стилпон Киријакидис и Василије Катсарос су анализирали Сервију и закључили да је град добио име по Србима пре 7. века. Сматрали су да је утврђење подигнуто у склопу Маврикијевих великих одбрамбених реформи крајем 6. века и да је он као посаду довео Србе, као ратничко племе с обала Дунава које је поразио или је са њима склопио савез.

Фото :Борис Субашић

По њиховом мишљењу они су као федерати (савезници) доведени да чувају кључни теснац између Македоније и Тесалије, што је у складу и са записима Теофилакта Симокате, најпоузданијег хроничара Маврикијеве ере. Он је записао да је цар после операција против Словена у Подунављу био задивљен војничким квалитетима неких њихових племена са којима је направио договор да их уврсти у тагмате - елитне стајаће јединице царске војске. Сам цар је у свом војном приручнику - Стратегикону, написао да је та словенска племена немогуће натерати на ропство, али да су она изузетно лојална ако се са њима поступа по уговору.

Археолошка истраживања и непристрасни историчари дошли су до истог закључка, да је цар Маврикије који је створио систем тема, војно-управних одбрамбених области, ангажовао за одбрану кланца Фараги Сервион једно борбено словенско племе које ће простор око тврђаве бранити као своју баштину, јер им је земљу у тој области, као крајишницима, доделио у власништво. Име тврђаве Србица-Сервија недвосмислено казује о ком је племену реч.

БИЛИ ПОТРЕБНИ ВЕКОВИ

ЛИНГВИСТИ демантују Порфирогенитову причу да су се Срби накратко појавили у 7. веку у Сервији и убрзо отишли остављајући за собом називе насеља, планина и река које су у следећих 14 векова чували народи који говоре другим језицима.

- Да би се укоренило име топонима, а још више хидронима потребни су векови. Да би се очували називи Србица и Бистрица дуже од миленијума било је неопходно стално присуство српског становништва које је користило та имена - рекао нам је чувени филолог проф. др Радмило Маројевић.

Препоручујемо

Репортаже

0 0

Прича о борби једне тетке за бољи живот братанице: Милена из Сурдулице у периода туге изградила “Дом радости”

04. 05. 2026. у 14:26

Репортаже

0 0

И везом чувају династију Карађорђевића: Музеј слатка-кућа Цветића из Краљева оживео дозиднице са портретима (ФОТО)

04. 05. 2026. у 00:05

Репортаже

0 1

Знањем и шармом освајала и трагаче: Шапчанка Ружица Берић (82), најстарија је учесница квизова у Србији

02. 05. 2026. у 20:00

Репортаже

0 4

Хеликоптер не зна да ли управља жена, или мушкарац: Потпоручник Јелена Стевић, прва жена са "летачким знаком" по моделу ВС за цивиле (ФОТО)

02. 05. 2026. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације