Šarmer sa dinamitom u rukama: Zvonko Vujin ponos banatske ravnice

DA legende nikada ne umiru najbolje potvrđuju reči najboljeg boksera kojeg je banatska ravnica ikada iznedrila, Zvonka Vujina, koji je, kada smo poslednji put pričali pre skoro dve godine, rekao da se smrti ne plaši, jer kad preživiš silinu Benešove levice i direktnih udaraca u glavu, sve ti je posle lako...

Tako je govorio Zvonko Vujin, dvostruki osvajač bronzanih olimpijskih medalja u Meksiko Sitiju 1968. i četiri godine kasnije u Minhenu, dok smo šetali Karađorđevim parkom koji se nalazi na desetak koraka od njegove porodične kuće, a oko nas je bezbrižno trčkarao njegov pas vučjak, koga je svakodnevno izvodio u šetnju.

Nerado pričajući o svojoj karijeri, šampionskom uzletu i bitisanja u visinama tadašnjeg jugoslovenskog sporta, šarmer sa dinamitom u rukavicama, tiho je, nevezanim, kratkim rečenicama, zborio.

- Bilo je to doba viteštva, sport je imao specifičnu veličinu... Zlatne su bile šezdesete i polovina sedamdesetih, dvorane su bile pune, boks se gledao.
To je rekao i onda brzinom svetlosti temu prebacio na kuću, porodicu, ćerke i suprugu, Vesnin sjajan košarkaški potencijal, dogurala je do reprezentacije Jugoslavije, igrala za Proleter. Onda se, a takav je kažu oni koji su ga dobro poznavali oduvek bio, poput munje unervozio, promrmljao sebi u bradu još nekoliko reči, od kojih sam jasno razumeo samo "moram kući" i otišao.

POSLEDNjI iz trilinga bokserskih asova stare Jugoslavije Parlov - Beneš - Vujin, Zvonko je bez obzira na prijateljstva po celom svetu, ostao veran gradu u kojem se rodio. Obale Begeja, za njega su, kako je govorio, uvek bile nadahnuće, dugo je šetao pored pitome zrenjaninske reke.