Partizan usrećio dečaka iz Blata: Radoslav srećan, sa crno-belim rancem, čeka da počne nova školska godina (FOTO)

Radoslava Raičevića je glasno izrazio svoju dečačku želju, a FK Partizan je požurio da mu je ostvari. Ovaj desetogodišnjak, koji u teškim uslovima živi u selu Blato, blizu Sjenice na Pešterskoj visoravni, sanjao je i da na leđima, 11 kilometara do škole, nosi ranac sa grbom beogradskog kluba. Snovi su mu, zahvaljujući humanosti crno-belih, postali stavarnost i njegovoj sreći, ovih dana, nema kraja.

Radoslav, za razliku od sestara Miljane (14) i Vanje (12), kao i brata Miroslava (16), navija za Partizan. Kao najmlađi u porodici Raičević do sada mu je, slučajno ili namerno, sledovao ranac Crvene zvezde. Ali od sada zadovoljno korača kroz šumu do škole, gde se sreće sa drugarima.

Nije torba za školske knjige jedini poklon od Partizana: patike, perjanu jakna, dukserica, trenerka, dres i šorts crno-bele bebe bili su spakovani u paket za Blato. Monopol, školski pribor, kalendar, šolje ičestitka sa potpisima igrača su stvari koje mogu da služe celoj porodici.

Radoslav se zahvaljuje Partizanu na poklonima i naglasio je u sobi napravio poseban kutak za ove vredne uspomene od voljenog kluba. Fotografije su napravljene za uspomenu.

Porodica Raičević živi sedam kilometara od puta, kroz šume i brda, u trošnoj brvnari u selu Blato. Otac i majka su svoje četvoro dece odgajali da budu srećni sa onim što imaju, odnosno bez onoga što nemaju. Dečaci i devojčice umesto saobraćaja čuju samo lavež pasa, topot konja i vetar koji huči... Druže se sa domaćim životinjama, a jahanje konja Radoslavu je velika zanimacija...

Međutim, kad dođu zima i jaka kiša život im nije udoban.

- Gore su nam kiše, nego sneg, verujte. Kad kiša krene slivaju se potoci i udaraju direktno na kuću. Jednom smo morali da bežimo u štalu. Sve smo ove kanale prokopali da bismo to sprečili, ali uvek probije. Kuća je stara, imamo dnevnu sobu i dve prohladne sobice. Deca mi spavaju na tri kreveta. Kupatilo nemamo, već koristimo poljski toalet i korito za koje grejemo vodu na šporetu. Prvi komšija nam je na tri-četiri kilometra. Nije lako... - rekao je svojevremeno otac Srbislav za portal Srbi za Srbe.