Tuga varljivog leta 1968. godine: Jugoslavija na trećem EP bila na korak do pehara - sećanje na čuvenu utakmicu i užasno suđenje Švajcarca

U ISTORIJI fudbalske reprezentacije Jugoslavije bilo je mnogo velikih pobeda, a među najvrednije svakako spadaju i dve protiv Engleske. Ako je ona od 18. maja 1939. godine (2:1) bila "najveća pre rata", onda ona od 5. juna 1968. (1:0) nije daleko od najvećeg posleratnog uspeha. Bilo je to u polufinalu ondašnjeg Kupa nacija, kako se tada zvalo Prvenstvo Evrope.

U ranoj fazi utakmice protiv tadašnjih svetskih prvaka Engleza povredio se Ivica Osim, a pošto pravila tada nisu dozvoljavala izmene 80 minuta, igrali smo sa igračem manje. Osim je statirao na desnom krilu, vodeći računa da bar ne bude u ofsajdu kad smo u napadu.

PROČITAJTE JOŠ: Magija srpskog Maradone: Nebojša Petrović frizurom i stilom podsećao na slavnog argentinskog fudbalera

Iako sa čovekom manje, naš tim je odigrao veoma hrabro, a nagrada je stigla u 86. minutu. Holcer je "povukao" sa naše polovine terena i loptu dodao Musemiću, koji je bio na levoj strani. Usledio je centaršut, Džajić je bio u srcu šesnaesterca, lopta je preletela Bobija Mura, naš kapiten je primio loptu na grudi, a onda malo polegao i levom nogom postigao divan gol za veliku pobedu.

Junak pobede Dragan Džajić ovako pamti meč:

- Izgledalo je da će meč u produžetak... Centaršut je preleto Bobija Mura, loše je skočio. Ja sam dočekao loptu na grudi, legla mi je na levu nogu, raspalio sam svom snagom... Iskreno, odmah sam je video u golu. Šut je bio silovit, iz relativne blizine, i Benks nije mogao ništa.

Nema Džajić dilemu da mu je to najdrži gol u karijeri:

- Jeste, bez sumnje. Uzimam u obzir ime i renome rivala, značaj utakmice, takmičenje...

Tri dana kasnije u Rimu, sa Jovanom Aćimovićem u timu umesto Ivice Osima, igrana je finalna utakmica. Deset minuta, samo deset minuta delilo je Jugoslaviju od najvećeg uspeha, od titule prvaka Evrope. Da je bilo pravde, naši momci bi se iz Italije vratili kao šampioni Evrope, ali jedno bestidno suđenje švajcarskog arbitra Godfrida Dinsta donelo je Italijanima nerešen rezultat i ponavljanje finala koje su dobili sa 2:0. Slaba nam je uteha što su UEFA i FIFA kasnije izbrisali Dinsta zbog skandaloznog, navijačkog suđenja u korist "azura".

Da ćemo igrati protiv "12 igrača" videlo se brzo. Dinst je stalno dosuđivao nešto za Italijane, a kada je na džudo zahvat nad Džajićem zažmurio na oba oka, bilo je jasno da nam se ne piše dobro. Uprkos svemu, a naročito njemu, uspeli smo da pred kraj poluvremena povedemo sa 1:0. Džajić je bio priseban, i taj gol nije mogao da spreči čak ni Dinst.

Italija je izjednačila iz nategnutog slobodnog udarca. Dinst je ocenio da je Paunović u skoku faulirao Anastazija, iako je takvih duela bilo napretek. Domengini je pogodio ugao gola nemoćnog Pantelića. Pošto nije bilo golova u produžecima dva dana kasnije na istom mestu, pred duplo manje gledalaca (32.866), finale je ponovljeno. Italija je ovog puta zasluženo pobedila golovima Rive u 13. i Anastazijau 31. minutu.

DRAGAN Džajić, najbolji igrač finalnog turnira, i danas žali za propuštenom prilikom iz 1968. godine, kada su "plavi", kao i na prvom EP 1960. godine, bili drugi na Starom kontinentu.

- Nikad neću prežaliti što nismo postali prvaci Evrope! Igrali smo odlično protiv Italije, čak bolje nego protiv Engleske, ali suđenje je bilo katastrofalno... Šteta, zaslužili smo. I finale je bilo uspeh, ali titula je titula, istorija pamti pobednike - kaže Džajić.