Tomić čuva uspomenu na Antića: Pamtiću do kraja života njegov osmeh i svaku reč koju smo razmenili

SAMO što se vratio iz Lutona 1984. godine poveo je nas klince, jednu sjajnu generaciju, na put na koji smo svi ponosni. Tada smo se sreli prvi put u životu i zavoleo sam ga kao nekog najrođenijeg. Ovako je svoje sećanje na Radomira Antića počeo, za "Novosti", nekadašnji vezista Partizana Đorđe Tomić (47), kojem je legendarni trener bio i ostao mnogo više od trenera.

- Sećam se tog našeg susreta kao da je juče bio... Te 1984. godine sam ga video prvi put u klubu. Imao sam tek 12 godina, a on je tada počeo svoju saradnju sa Nenadom Bjekovićem i Milutinom Šoškićem u prvom timu. Tri godine kasnije preuzeo je selekciju kadeta u kojima sam bio sa Vukom Rašovićem, Savom Miloševićem, Albertom Nađem, Saletom Stanojevićem, Ivicom Kraljem i Dekijem Markovićem. Sećam se one njegove blistavo bele majice i osmeha na licu sa kojim nas je dočekao na prvom treningu. Radomir sija, treninzi prepuni inovacija, traži od nas bržu loptu, takozvani engleski pas... Sa osmehom završava svaki trening, svakome od nas se obraća kao rođenom detetu. Malo je takvih trenera - kaže Tomić.

Taj period u mlađim kategorijama Partizana Tomić pamti vrlo dobro. Seća se i uspeha koje je malo ko očekivao od klinaca u crno-belom.

- Odemo u Rijeku 1987. na turnir i osvojimo ga, a i danas se svi sećamo da nam je pred put rekao: "Reci, idemo da igramo fudbal i da uživamo." Godinu dana kasnije još jači turnir u Austriji sa 24 ekipe, doguramo do finala sa Štutgartom, dobijemo Nemce posle boljeg izvođenja penala. Nije prošlo mesec dana posle toga, a Radomir je otišao u Saragosu. Shvatate li vi to? Iz kadeta Partizana čovek seda na klupu španskog tima. Spasava ih ispadanja iz lige, pa ih sledeće sezone uvodi u Kup UEFA. Sve što je posle toga uradio u Španiji je istorija i ponos za njega, njegovu porodicu i prijatelje - dodaje Tomić.

O Radomiru Antiću, koji je preminuo 6. aprila u Madridu, slušaćemo razne fudbalske i životne priče. Ipak, one najlepše će o njemu pričati ljudi poput Đorđa Tomića. Ljudi koji su ga najbolje poznavali.

- Nisam mogao da se saberem dva dana pošto sam čuo da je preminuo u Madridu. Znao sam da je imao zdravstvene probleme, ali ko je mogao da očekuje ovakav kraj za čoveka koji je bio voljen i toliko poznat. Stalno mi je u glavi njegova svakodnevna rutina poslednjih nekoliko godina. Posvećenost porodici i fudbalu do fanatizma. Kad dođete kod njega u kuću, shvatite da prati i po četiri meča odjednom. Ponekad paralelno gleda i košarku. Svako leto je dolazio u Užice i na Zlatibor. Druženje sa običnim svetom i poklanjanje pažnje kao da su mu rod rođeni. Takvi ljudi se zaista retko sreću u životu - kaže Tomić.

Fudbalska sećanja i priče iz Španije su, takođe, nepresušni. Radomir Antić i Đorđe Tomić su se na istoj fudbalskoj raskrsnici sreli 1996. u Atletiko Madridu, samo nekoliko dana pošto je Antić ostvario istorijski uspeh sa "jorgandžijama" i osvojio sa njima duplu krunu.

- Radomir je Španiju zavoleo skoro kao Srbiju. Dve sezone sa njim u Atletiku su možda i najlepše u mojoj karijeri. Milinka Pantića, Kika, Simeona, bilo kog igrača je mogao da ubedi da može da igra i da pobedi svakoga. Priča o tome kako je Đuru Prosinečkog, Robijevog oca, ubedio da je njegov sin igrač za Real Madrid je tek posebna stvar. Način na koji je on pričao sa ljudima i poklanjao im ljubav i pažnju je stvarno fascinantna - dodaje Tomić.

Antić nije bio samo čovek fudbala...

- Sećam se njegovih druženja sa Rankom Žeravicom, Božom Maljkovićem. Njegovih susreta sa Novakom Đokovićem na turnirima u Madridu. Pamtiću do kraja života njegov osmeh i svaku reč koju smo razmenili. Mnogo mi je žao što sa nama nije ostao još dugo - završava svoje emotivno sećanje Đorđe Tomić.