Marija Popović: SEBE je najteže POBEDITI,ali VOLJA je čudo!

Marija Popović nije lekar, ali je vrsni poznavalac medicine i pobornik neprestane borbe za očuvanje zdravlja i dobrobit ljudi

. Tu svoju težnju i ljubav pretočila je u profesiju, i kao vrhunski novinar otvorila sopstvenu televizijsku ordinaciju, koja već godinama na programu Javnog servisa prima veliki broj ljudi koji u njoj pronalaze mnogo više od zabavne i poučne emisije.

Pre svega prijateljsku podršku, savet, pomoć, često i utehu. Kroz prizmu najnovijih događaja koji su naše zdravlje stavili na nišan, a medicinu na veliki ispit, sa ovom šarmantnom damom razgovaramo o vremenu korone, „RTS ordinaciji“, profesiji, privatnom životu, i načinu na koji ih je izbalansirala tako da na oba polja bude ostvarena i srećna.

Čitav svet je, nažalost, tokom poslednjih meseci, pretvoren u jednu veliku ordinaciju. Kako ste doživeli sve što se dešavalo i dešava iza njenih vrata?

Kada vidite slike ljudi koji umiru širom sveta osećanje straha obuzme svako ljudsko biće. Bez obzira na to što svi sumnjamo i nagađamo šta su dešavanja iza kulisa “Covid pandemije”, vidimo da je virus opasan po sve ljude koji nisu jakog imuniteta i potpuno zdravi. Najveća briga je da bi ovo moglo da postane redovna pojava u našim životima.

Čemu nas je, i da li nas je uopšte, iz ugla novinara koji se bavi temom medicine i zdravlja, naučila, opomenula ili promenila ova pandemija?

Nadam se da posle svega ovoga ljudi više neće uzimati svoje zdravlje zdravo za gotovo. Kada se slavi, u Srbiji je običaj da se poželi dobro zdravlje, kao najvažniji preduslov za sreću. Ali, sama želja ne donosi zdravlje. U njega je potrebno ulagati svakodnevno i prilično se truditi da ga održite. Ovi događaji bi trebalo da nas nauče da je vreme da prekontrolišemo svoje zdravstveno stanje, da počnemo sa jačanjem svog organizma, da se vratimo sportu, da se prestane sa pušenjem, da se najzad počne sa zdravom ishranom. Pre svega da svojoj deci počnemo da stvaramo dobre navike i naučimo ih da zdravlje treba da cenimo, ali ne samo u priči.

Zbog čega zdravlje uzimamo ga zdravo za gotovo, uz onu čuvenu nije to ništa?

Ima ona izreka ne idem kod lekara da mi nešto ne nađe. Mislim da ljudi ne vole da se suočavaju sa lošim vestima. Nekada su priče o karcinomu bile retkost. Danas svako poznaje nekoga ko se bori sa tom opakom bolešću. Sama pomisao na zdravstveni problem u ljudima budi strah i onda, bežeći od njega, pobegnu i od lekara, što je velika greška. Znam da nije lako izboriti se sa strepnjom dok se čekaju rezultati, ali osećaj kada vam kažu da ste zdravi, jedan je od najboljih na svetu. Verujte, isprobala sam.

Koliko su vam iskustva stečena u emisiji pomogla da u ovoj situaciji razdvojite dobro od lošeg i prema svemu se postavite racionalno?

Da bi se čitava situacija razumela bila su potrebna dva spektra znanja - znanje o tome kako mediji funkcionišu i šta žele od ovog događaja, a prvenstveno znanje iz oblasti medicine i zdravlja uopšte. Bilo je mnogo dezinformacija, pogrešnih tumačenja, spinova, opasnih saveta na društvenim mrežama, ali ako se proberu informacije, lako se došlo do najvažnijih podataka - virus jeste zarazan i opasan za hronične bolesnike, a pošto mnogo naših građana ne zna svoje realno zdravstveno stanje, uplašila sam se da bi nedisciplina mogla da dovede do lošeg scenarija.

Da li će, i na koji način, pandemija korona virusa biti okosnica narednih izdanja vaše emisije, koja se uskoro vraća na ekran?

Naša je dužnost da se i dalje bavimo time da ljude ubedimo da je zdravlje najvažnija stvar na svetu. Da im damo što više saveta kako da ojačaju i tako manje strepe od eventualnog nemilog događaja nalik ovom. U protekle četiri sezone smo obradili stotine tema i bilo je toliko upotrebljivih saveta. Ko želi da ulaže u svoje zdravlje, sigurna sam da će, gledajući “RTS Ordinacije” na našem YouTube kanalu, mnogo toga moći da primeni i promeni zarad zdravlja. Korona virusom ćemo se sigurno baviti i trudićemo se da pronađemo ugao koji još nije sagledan.

Ko su vaši heroji ovog vremena?

Naši vrhunski stručnjaci koji su pokupili znanje po svetu, doneli ga kod nas, zadržali skromnost i prisebnost. Nisu potpali pod uticaj interesnih grupa, već i dalje slede svoje srce i ljubav prema medicini i farmaciji. Znate, mi smo skloni da generalizujemo stvari. Ako vidimo jednog policajca koji uzme deset evra da ne piše kaznu, pričamo da su svi policajci korumpirani. Ako imamo loše iskustvo na šalteru pošte, pričamo da svi radnici administracije ne rade ništa, ako su pojedini novinari nedostojni naše profesije to ne znači da smo svi mi novinari isti, pa je tako bilo i sa lekarima i medicinskim osobljem. Mnogo je među njima hrabrih, časnih i poštenih ljudi. Kada je nešto dobro, ljudi veruju da se to podrazumeva, ali ukoliko se desila greška, svi su raspoloženi za kritiku. Daleko je teže dobro raditi, nego komentarisati iz svoje fotelje da li je nešto valjano ili ne.

Kao novinar, prošli ste kroz različite sfere svoje profesije. Stečeno iskustvo vas je dovelo do „RTS Ordinacije“. Kakav je bio taj put i zbog čega baš emisija o medicini i zdravlju?

Novinarstvo je moja velika strast. Srećom, radim ono što volim, ali nije uvek bilo lako. Kao bivša sportistkinja naučena sam da ne igram prljavo, uvek dam sve od sebe, trudim se da radim više od drugih, ali ne pristajem na kompromise sa nečasnim protivnikom. To košta, treba mnogo strpljenja i živaca. Od prvog dana znala sam šta želim, a želela sam da budem autor sopstvene emisije. Međutim, pre trinaest godina nisam znala da će to biti šou program o zdravlju. Počela sam kao novinar Informativnog programa RTS-a i tu sam “ispekla” zanat, ali sam osećala da dnevno novinarstvo nije moja strast i da želim da se temama bavim šire i detaljnije. I kao početnik, sa dvadeset dve godine, imala sam ideju da teme koje predlažem budu korisne gledaocima, da iz njih nešto saznaju i nauče, što može da im pomogne. Nisam lekar, ali ljubav prema medicini potiče još iz perioda detinjstva, s obzirom na to da dolazim iz porodice u kojoj je bilo mnogo lekara. Kockice su se sklopile kada mi je Olivera Kovačević rekla da želi šou program o zdravlju. Tada sam znala da je to moj format gde je teme moguće obraditi na potpuno drugačiji i do tada neočekivan način za televizije u regionu. Uživala sam dok sam osmišljavala koncept emisije, a i dan-danas uživam radeći “RTS ordinaciju”. Svaka je novi izazov i posle četitri godine.

Često nemamo ili gubimo poverenje u lekare i zdravstveni sistem iz mnogo razloga. Kako ste izbegli da se vaša emisija ne pretvori u nešto u šta se sumnja, već da stekne kredibilitet i bude putokaz po pitanju mnogih stvari?

To je još jedna stvar koja je naš posao. Da o svakom eventualnom sagovorniku znamo sve i da nam se ne desi da nam se u studiju pojavi neko iza koga se nekada dizala prašina ili ostao rep na koji je lako stati. To mi je posebno drago, jer su ljudi videli koliko divnih i poštenih stručnjaka ova zemlja ima.

Mnoge poznate ličnosti u vašoj emisiji, iz nedelje u nedelju, govore o svojim zdravstvenim problemima. Čija iskustva su na vas ostavila jak utisak?

Dobre su bile sve priče, a posebno ispovest Željka Samardžića koji je otvoreno ispričao kako je izgledala njegova borba sa prekomernim znojenjem. Priča voditeljke Maje Žeželj o tome kako je preživela komu bila je vrlo upečatljiva i potresna, a verujem ni da iskustvo glumca Irfana Mensura nikoga nije ostavilo ravnodušnim. Govorio je o tome kako je prošao infarkt i kardiohirugiju, ali toliko duhovito i iskreno. Bilo je mnogo divnih priča i dugujemo veliku zahvalnost poznatima jer su deo naše misije da skrenemo pažnju na važnost teme zdravlja.

“RTS ordinacija” nije usko stručna i sterilna emisija. Kamere beleže mnogo emocija i dirljivih momenata. Šta vas je, u tom smislu, najviše obeležilo?

Ljubav prema nečemu je glavni pokretač. Ne može pokretač u životu da vam budu slava ili novac. Lepo je kad vam ljudi aplaudiraju ili zaradite za život, ali strast i ljubav vam daju snagu da nešto radite. Ponosna sam kada ono što ljudi čuju ili vide u “RTS ordinaciji” pomogne, bilo da im da snagu za borbu, bilo da ih podstakne na to da potraže pomoć i reše zdravstveni problem. Sebe je nekada najteže pobediti, ali volja je čudo i zahvaljujući njoj mnogo toga je moguće. Jeste teško čuti priče o bolestima, i toga ima u mojoj emisiji, ali o njima govore pobednici, oni koji su primer da se bolest može prevazići.

Zbog čega niste postali lekar, a zbog čega to nikada ne biste bili?

Odmalena sam čitala enciklopedije, debatovala sa rođacima koji su vrsni lekari, gledala takve strane emisije, uvek me je fascinirala medicina. Međutim, završila sam u medijima, ali i danas mi je žao kad mi neko od lekara postavi pitanje zašto nisam završila medicinu. Mislim da sam, na kraju, našla dobar način da služim medicini i radim ono što volim. Divim se lekarima koji izdražavaju gledajući ljudsku tugu i patnju, čini mi se da to ne bih mogla. Velika je sreća kada se iz nekog problema izađe kao pobednik, ali kada se čovek bori i izgubi bitku, to je strašno. Verujem da zato nisam odabrala medicinu kao svoj poziv.

Šta, uprkos javnom poslu, ne dozvoljavate televiziji da vam potroši i ukrade?

Meni je porodica baza za sve. Posao je samo jedan deo mog života i nikada neće moći da dođe na prvo mesto. Ono što niko, pa ni posao ne može, jeste da uzme nešto što nije ni dao, a to je ljubav, porodični mir, zadovoljstvo i vedar duh. Činjenica je da zadovoljni ljudi umeju da pronađu balans između porodične sreće i poslovnih obaveza. Čini mi se da, za sada, dobro balansiram i ja. Najviše volim dane pune šale. Uz kafu, smejem se sa svojom bakom Verom koja ima osamdeset četiri godine, jer je i ona uvek za akciju. Sa ćerkom Sofijom i suprugom Milanom glumim i imitiram u našim porodičnim šou programima. To je samo naša zabava. Neki bi sigurno rekli da sam tvrdoglava, ali i to je deo mog karaktera. Neskromno ću reći i da sam veliki borac, jer sam u ono u šta verujem spremna da uložim celu sebe. Volim da volim, a ne bih bila to što jesam da nema ljubavi koju mi daju Sofija i Milan. U tome je i snaga i vedrina i radost.

Kada se zatvore vrata vaše televizijske ordinacije, gde odlazite?

Kada je lepo vreme, veče se završi uz čašu penušavog vina na našoj terasi sa koje se vide svetla Banjice, Dedinja, Novog Beograda, Košutnjaka, Petlovog brda. Jutro počinje ogromnom kafom i Milanovim pevanjem kojim nas budi, a vikendi su rezervisani za putovanja, šetnje, igru sa našim vučjakom u maminom dvorištu koje je na kilometar od nas. Sve se vrti oko kuće i porodice. Tu počne i tu se završava.