NE postoji zasigurno nijedna dama srednjih godina kojoj se na pominjanje njegovog imena ne otme uzdah iz grudi. Dovoljno je izgovoriti samo - Neven. Prezime Bošković je skoro nepotrebno. Jer jedan je Neven, slavni maneken i kralj modnih pista stare Jugoslavije.

Blistava karijera jednog od najpoželjnijih Beograđana, onog i ovog vremena, počela je sasvim slučajno. Ni sanjao nije student četvrte godine Pravnog fakulteta da će kročiti u svet mode i manekenstva. Sedamdesetih godina dosegao je slavu o kojoj su mnogi mogli samo da sanjaju. Obišao je svet, živeo u svetskim metropolama, ali iz belog sveta se uvek vraćao u rodni Beograd. U njegovom srcu je odrastao, a tu i danas živi.

Iako je pista bila njegov život, odlučio je da poslednjih godina modni svet zameni ugostiteljstvom. Danas mnoge beogradske dame svrate da popiju kafu kod njega i retko koja od njih zna ime kafića. Sve jednostavno idu - kod Nevena. On se posvetio novom izazovu i tek ponekad poseti koju modnu reviju, mada mu moda više nije na prvom mestu.

"MEĐEDI" U LETNjIM danima slobodne trenutke Neven provodi na teniskim terenima, a zimske na ski-stazama. Partneri, na terenu, ali i na stazama su dugogodišnji prijatelji. Neformalno su sebe prvo nazvali "Siromah sam, al' volim da živim", a onda promenili naziv u "Međedi". Kad god bi ih stisla neka muka, jedni druge bi hrabrili izrekom "Pala muva na međeda".

- Potpuno sam izašao iz toga, ponekad pogledam neku reviju, retko snimim neki spot ako baš zatreba tip poput mene - sa osmehom objašnjava Neven. - Mislim da nikada neću zaboraviti prvu modnu reviju koju sam u Parizu radio sa Acom Joksimovićem, pa nezaboravne "Alhosove" revije u Sarajevu za vreme Zimske olimpijade 1984, sa uigranom grupom prve lige manekena. Onda snimanje kataloga na Lanzarotama ili na Stubeitalu, glečeru na Alpima...

Tadašnje revije razlikovale su se umnogome od današnjih. Osim šetanja po pisti, manekeni su morali da znaju štošta pre izlaska pred publiku. Za predstavljanje novih kolekcija bezbroj puta su uvežbavali koreografije koje su za njih osmišljavali članovi nekog kulturno-umetničkog ansambla. Kreatori su kolekcije predstavljali u salama hotela koje su bile prepune, ali i na improvizovanim pistama na otvorenom, pored mora, kao i na neobičnim mestima poput Postojnske jame u Sloveniji.

Inostranu karijeru Neven je započeo u Štutgartu, gde je proveo godinu dana, a zatim zagospodario modnim pistama u francuskoj prestonici, u svetu mode u Milanu, u Švajcarskoj, Minhenu i mnogim drugim zemljama.

- Nakon Evrope otišao sam u Ameriku i Kanadu, i to sve radeći kao jedan od boljih foto-modela i manekena. Družio sam se sa veoma popularnim i uticajnim ljudima u sferi mode i šire. Imao sam mnogo mogućnosti da ostanem tamo negde, ali meni je uvek najlepše i najopuštenije među našim ljudima - ističe naš sagovornik. - U vreme kada sam radio naša zemlja je bila dobra stara Juga, i tako ostadoh ja ovde i nisam pogrešio, i uvek se setim Šantićevih stihova "Sunce tuđeg neba neće vas grijati ko što ovo grije".

Odlaskom u inostranstvo bilo je izvesno i da od završetka studija, koje su se zaustavile na četvrtoj godini prava, neće biti ništa. Studije je izabrao zbog oca, koji je bio sudija, pa je i sam želeo da nastavi porodičnu tradiciju. Međutim, sudbina je umešala svoje prste i Nevenu predodredila drugačiju karijeru. Ipak, danas, kada bi mogao da vrati vreme, svakako ne bi imao dilemu i ponovo bi izabrao modu.

- Moj život je bio moda i dalje se sve vrti oko toga, i da mi se opet ukaže ista prilika verovatno bih opet izabrao manekenstvo, s tim što bih imao i fakultetsku diplomu u džepu - dodaje Neven.

Jedan od njegovih zaštitnih znakova je i čuvena "vespa", kojom krstari prestoničkim ulicama, i obara s nogu pripadnice lepšeg pola.

- Daleko od toga da se osećam kao deka, ali sam poštovao sve doskorašnje mere, jedini izlazak mi je bio do garaže koja je u sklopu dvorišta. Tu sam šetao kao u zatvorskom krugu, tek toliko da me sunce malo ogreje - priča Neven. - Čitam, vežbam, gledam serije i filmove i svakodnevno se trudim da uradim nešto društveno korisno u našem stanu. Čistim ormane, sređujem papire, stare fotografije, a od svega najviše mi je nedostajao vazduh i sloboda da se krećem gde god i kad god. I to me ubija. Falilo mi je druženje sa mojim najmilijima koje nisam video gotovo dva meseca, moje troje unuka, ali i prijatelji.