Publika je postala zrelija, ne traži više beg od života: Đorđe Milosavljević o novim serijama

DEBITOVAO je kao scenarista 1995. godine sa filmom "Paket aranžman", diplomirao uz ostvarenje "Tri palme za dve bitange i ribicu", najgledaniji bioskopski hit u SRJ 1998, potpisao scenarije za filmove "Nebeska udica", "Točkovi", "Apsolutnih sto", "Nataša", "Ringeraja", "Jesen stiže, dunjo moja", vratio publiku u određeni sat pred male ekrane serijama "Koreni", "Preživeti Beograd"... Ako kažemo da sa nestrpljenjem očekujemo seriju "Tajkun", koja pred nas postavlja nove kontroverze, "Švindlere", inspirisane stripom, da je osvojio nacionalnu nagradu za najbolji jugoslovenski strip album, da je prevođen na ruski, engleski, grčki, da je profesor na Fakultetu drmaskih umetnosti... iza svega toga stoji - Đorđe Milosavljević.

* Nedavno, na promociji serije "Tajkun", Dragan Bjelogrlić je rekao da ste jedan od najboljih pisaca u savremenoj kinematografiji. Kako najbolji stvaraju?

- Svako od nas se trudi da u uslovima koji su mu dati ispriča priču u koju veruje i u koju želi da i publika veruje kako najbolje ume. Dragan je rekao i jednu, po meni, prikladniju reč - da su moji scenariji promišljeni. Nadam se da je to istina i trudim se oko toga - želim da priče koje pripovedam budu od početka do kraja promišljene.

* U poslednje vreme potpisujete najgledanije serije. Da li je zanatska umešnost "skakanja" iz žanra u žanr, iz epohe u strip za vas igra, izazov, radite li sa lakoćom, ili sa mukom?

- Bez obzira na lične preokupacije, scenarista ima više mogućnosti od drugih filmskih autora da se iskaže u različitim temema i stilovima, zbog toga što filmski projekti počinju od scenarija. Među domaćim scenaristima i piscima mnogo volim stvaralaštvo Borislava Pekića, koje obeležava žanrovska i stilska raznorodnost. Najgora stvar kod pisanja, a i inače u umetnosti, jesu mistifikacija i teoretisanje.

PROČITAJTE JOŠ: Američka glumica stiže u Srbiju: Megan Foks u filmu srpskog reditelja

* Šta nam možete nagovestiti kao kreator serije "Tajkun"?

- Snažnu priču koja se tiče svih nas, bilo da smo u nju uvučeni kao tajkunske žrtve ili tajkunski saučesnici. Ali, moram da dodam da serija "Tajkun" ima ambiciju da toj teškoj, omrznutoj reči da ubedljivo ljudsko lice. Vladan Simonović, glavni junak "Tajkuna", u tom je smislu pravi nevoljeni antiheroj. Ako se za "negativce" obično kaže "da volimo da ih mrzimo", želeo bih da za ovaj lik važi "da mrzimo da ga volimo".

Serija "Koreni"

* Serija "Švindleri" nastala je na osnovu stripa "Svindl", iz 1993. od koga je posle požara u kojem je izgorelo JDP u plamenu nestalo i poslednjih osam stranica koje nikada nisu objavljene. A vi ih danas vaskrsavate iz pepela?

- Vaskrsavanje stripa desilo se kada sam predložio Dejanu Lutkiću, producentu serije, da priča bude zasnovana na istoimenom stripu. Dvojica mladih ljudi pokušavaju da se učlane u kriminalni sindikat. Potom se stvari razvijaju drugačije... Kada se već odmaklo sa realizacijom serije, Brada Milutinović, crtač stripa, i ja, kao scenarista, odlučili smo da probamo da rekonstruišemo strip table izgubljene u požaru. I uspeli smo u tome! Album je sada pred publikom i verujem da je to uzbudljivo svedočanstvo koliko su neke priče vitalne, pa i otporne na vatru.

* Radnju u "Švindlerima" smeštate u Palanku, u seriji "Preživeti Beograd" pratite dolazak "palančana" u prestonicu. Da li sudar palanke i prestonice ima za vas posebnu metaforu, inspiraciju?

- Da, mislim da je ovo jedna velika srpska tema. Mnogo od drame naše svakodnevice proističe iz sudara palanke i prestonice. Pritom, palanka je često oklevetana, a prestonica često neopravdano slavljena. Trudim se da u tom sudaru nađem ravnotežu. Nekako je logično da ste kao dramski pisac na strani onog slabijeg, siromašnijeg i ugroženijeg, a oni su svakako u srpskim palankama, koje gradski filozofi vole da pljuju.

* Kako ste vi, lično, "preživeli Beograd", budući da ste došli iz Kragujevca na studije na FDU?

- Studirao sam tokom devedesetih, a one nigde nisu bile lepe i lake. Ipak, ako bismo mogli da ostavimo po strani grozote tih godina, moj prelazak u Beograd bio je i lep i lak. Odrastao sam u centru grada, a svi gradovi manje ili više liče. Ali, Beograd je imao i neke opipljive prednosti. U njemu je radio Muzej kinoteke, u bioskopu "20. oktobar" održavane su projekcije praktično preko celog dana, u njegovom holu još uvek ste mogli da popijete vinjak i pivo. Na kraju, najvažnije - FDU je bio, a verujem da i danas to jeste, najbolje moguće mesto za studiranje.

"Preživeti Beograd"

* Imate li vremena za sebe? Da li se osamljujete ponekad? Kako to vreme koristite, provodite? Kako se relaksirate?

- Vremena za sebe morate da imate, pogotovu ako se bavite scenarijem, jer scenarista, a to je moj omiljeni citat Roberta Mekija, "mora da se navikne na samoću i izolaciju". Dosta bazam po Zemunu, ili sedim sam u nekoliko kafana u kojima mogu i da, okružen drugim ljudima, budem nekako najizdvojeniji i najkoncentrisaniji. Kada sam najintezivnije u nekoj priči, volim da se setim i Vupi Goldberg koja u jednom filmu kaže: "Ako ne odlaziš na spavanje i ne budiš se razmišljajući o tome šta pišeš - nisi pisac".

* Zalutate li ponekad u krajeve svog detinjstva i mladosti? Šta tamo zatičete, kakve utiske nosite posle toliko godina?

- Rođen sam u Ivanjici i neverovatna je slučajnost da je film "Točkovi", sa kojim je praktično počeo moj profesionalni život u kinematografiji, realizovan upravo u Ivanjici. Prostori detinjstva i mladosti vezani su pak za majčinu Loznicu, očev Kragujevac i Korićane. To jesu prostori koji vas određuju, kojima se stalno vraćate, ako ne fizički, onda ste uspomenama stalno tamo... posebno ako se bavite poslom koji vas upućuje na unutrašnji život.

* Mnoge vaše kolege komentarišu hiperprodukciju serijskog programa. Da li kvantitet dovodi i do kvaliteta?

- Dozvolite i meni da budem malo pomodan i podsetim kako je jedan od očeva marksizma, Fridrih Engels, tvrdio da kvalitet proističe iz kvantiteta. Bez ironije, mislim je otvorena i direktna konkurencija na tržištu igranog televizijskog programa dovela do velikog povećanja i kvantiteta i kvaliteta. Kroz nekoliko godina moći ćemo da sumiramo rezultate, ali rekao bih da se u poslednje dve ili tri godina primećuje ta snažna uzlazna linija TV produkcije i iskreno se nadam da će ona i potrajati.

* Česta su mišljenja da su čitave generacije stasale krajem osamdesetih, a sada su 50-godišnjaci, potpuno izostale iz umetničkog opusa. Pa i vašeg. Njihove godine kao da su "pojeli skakavci".

- Kao scenaristu zanimaju me pojedinci, individue, njihove lične drame i njihove lične borbe... U našem filmu i drami oduvek je postojala snažna težnja da se pogled na stvarnost definiše kroz pogled jedne generacije, ove ili one, najčešće zbog nečeg tužne i nesrećne. Mene to ne zanima previše, ni kao pisca, ni kao gledaoca. Interesuju me likovi koji su dovoljno zreli da mogu da se izdvoje i definišu van kolektiviteta, čak i kad zbog tog izdvajanja stradaju. Čak i kad sam se bavio, uslovno rečeno, "kolektivnim junakom", kao u slučaju filma "Nebeska udica", čija je tema, između ostalog, bilo društvo u neposrednoj opasnosti, priča se razvijala oko junaka Kaje, u tumačenju pokojnog Nebojše Glogovca, koji u takvim okolnostima nekako pokušava da preuzme kontrolu nad sopstvenim životom.

* Vaše kolege često umeju da kažu da je ono što rade minorno u smislu uticaja na društvo, i da ako dotaknu 10 ljudi, to smatraju uspehom. Slažete li se s tim?

- Uopšte se ne slažem da je uticaj filma minoran, naprotiv. Mislim da filmovi i igrani televizijski program imaju ogroman uticaj na veliku publiku. Umetnička dela mogu delikatnim, zaobilaznim putevima da trajno definišu nečiji pogled na svet, odrede mu ukus, vrednosni sistem, pa, ako hoćete, i sam život. Govorim iz ličnog iskustva, jer se meni upravo to i desilo - filmovi koje sam gledao u mladosti formirali su moj pogled na svet i uobličili moju želju da se u životu bavim upravo filmskim scenarijem.

Đorđe Milosavljević

I NOVE, DO SADA TABU TEME, DOĆI ĆE NA RED

* SA NESTRPLjENjEM se očekuje serija "Tajkun", koja se bavi ozbiljnim poremećajima u društvu i njegovom patologijom. Čini se da su ozbiljne, doskoro tabu teme stigle na red da bi društvo došlo do katarze?

- Velika je stvar što je priča, poput ove iz "Tajkuna", realizovana, i to na jedan ozbiljan i beskompromisan način. Zajednička je bila ambicija i reditelja Miše Terzića, i produkcije da umetnički kvalitet bude na prvom mestu. Značajno i zbog teme, sadržane u samom naslovu, koja je dosad bila sakrivena na otvoren način, kao i neke druge, koje će uskoro doći na red. Za mene je to još jedan dokaz da je naša kultura ipak otvorena i spremna da se suoči sa najosetljivijim i najproblematičnijim temama iz naše stvarnosti. Verujem da to takođe dokazuje i da je naša publika postala zrelija - ona od televizijskog proizvoda više ne očekuje samo puku zabavu, zainteresovana je i za teme koje joj neće prosto ugađati. Na kraju zanimljivo je i to žanrovsko i stilsko pomeranje - sa apsolutne dominacije komedije u televizijskoj ponudi prostor je otvoren i za složenije žanrovsko-

-stilske zahvate. Ukoliko to olakša ili doprinese pomenutoj društvenoj katarzi, utoliko bolje.