Slaven Došlo: Zahvalan sam za svaku priliku koja mi je data

Dejan ĆIRIĆ

08. 02. 2020. u 20:00

Popularnost je divna stvar ako želite nešto da uradite sa njom, ali ako ne obraćate pažnju može vas uvesti u život vođen tuđim očekivanjima

Славен Дошло: Захвалан сам за сваку прилику која ми је дата

Slaven Došlo / foto: Emilija Gajić

Slaven Došlo je sa nepunih trideset godina svoje ime upisao među talentovane glumce mlađe generacije, koja regionalnoj filmskoj i televizijskoj produkciji pruža svežinu, novi izraz i kvalitet. Krupnim koracima je ušao u svet glume u nagrađivanim filmskim ostvarenjima, nadovezujući uloge u najgledanijim serijama, kao i u teatru.

Trenutno ga gledamo u petom serijalu „Vojne akademije“, u jednoj od uloga koje ovog mladog čoveka vode ka budućoj još ozbiljnijoj afirmaciji u poslu kojim se bavi. Šta je sve uticalo na njegov put, izbore, iskustva, umetnost i život, otkriva u iskrenoj priči za naš portal.

Od početka karijere igrate u autentičnim i smelim ostvarenjima, u kojima ste pokazali da se ne plašite izazova. Filmovi „Panama”, „Pored mene”, „Vlažnost”, govore u prilog tome. U čemu su vam najviše pomogli?

Imao sam sreću da na samom početku sarađujem sa ljudima koji su bili spremni na izazove i preispitivanje postojećeg i mislim da je to definitivno obeležilo moje pojavljivanje na sceni. Rad sa takvim ljudima mi je od početka usadio osećaj da je umetnost puno više od zabave, odnosno da može biti zabavna, ali da pre svega mora hrabro da govori o istini koja često ume da bude neprijatna, jer se kosi sa opsesivnom potrebom da se svi stalno slažu sa nama, a da mi uvek bespogovorno budemo u pravu.

foto: Emilija Gajić

Koliko je Mirjana Karanović uticala na vaš put, umetničku slobodu, hrabrost i samopouzdanje da kao mlad glumac odbacite strahove i skočite u vatru ozbiljnih glumačkih zadataka i šta vam je to donelo?

Sve čemu nas je profesorka učila duboko se ticalo umetničkog integriteta i hrabrosti da se pobegne od mlakog, učmalog i po svaku cenu prijatnog izraza. Mlako nije dovoljno dobro i tu lekciju i dalje usvajam. Profesorka vrlo dobro poznaje sebe, jako je dosledna i čini mi se da time prevazilazi strah, koji sigurno nekada postoji, i definitivno je uticala na uobličavanje mog povremeno ugušenog, a nekada preterano aktivnog bunta protiv bilo kakvih pravila. Ta zdravorazumska hrabrost mi je donela neke od najzahtevnijih i najlepših trenutaka u karijeri.

Šta ste vi u sebi morali da prelomite ne bi odgovorili takvim ostvarenjima, oslobodili svoj talenat i bili spremni na procenu publike, ali i kritike?

Ne znam da li sam bio naivan, suviše skoncentrisan na sopstvene odluke ili samo mladalački neopterećen, ali kada sam radio svoj prvi film “Panama” gotovo da nisam imao osećaj da će to neko da gleda. Tek kasnije, kada su počele premijere i priča o filmu, prvi put sam shvatio koliko sam izložen, ali srećom, kritike su bile pozitivne. Onda je došao film “Pored mene”, pa “Vlažnost”, zatim “Biser Bojane” i “Vojna akademija”, i ja sam sva ta prelamanja nekako činio usput ili sam makar mislio da ih činim. U jednom trenutku sam se malo zaneo, pustio da me sled događaja nosi i sada imam osećaj da sam tek pre tri godine progledao i rekao: “Čekaj! Tu si. Šta, zapravo, želiš od svega ovoga?” Biti izložen mišljenjima u svetu koji je navikao na cinizam i večito nepoverenje zna da bude zahtevno, jedina odbrana su čvrsta lična uverenja. To je sada moj projekat.

foto: Emilija Gajić

Koja vrata vam je otvorila serija “Biser Bojane”?

Donela mi je širu popularnost, prvi susret sa televizijskim formatom u kom se melodrama prepliće sa komedijom, dva divna leta i upliv nekih novih, zanimljivih ljudi. To je šarmantna crnogorska priča o mentalitetu ljudi sa ovog područja.

Vojna akademija” je trenutno jedna od najgledanijih. Šta je u njoj posebno, a samim tim i u vašoj ulozi, što doprinosi uspehu ovog projekta?

Definitivno kod nas postoji velika zainteresovanost za vojsku, što lako možemo videti zastupljenošću vojske u medijima. Kada na to dodate romantičnu viziju života ljudi koji su njen deo i likove kroz koje su prošli skoro svi dobro poznati domaći glumci, dobijete ovu seriju koja traje već, ako se ne varam, osam godina. Ika Morača je predstavnik nove generacije mladih. Odrastao je u društvenom neredu i buci i u svojoj potrazi za osloncem završio je u vojsci. Siguran sam da se to mnogima desilo i da ga zbog toga prepoznaju.

Koliko su ove serije, na koje možemo nadovezati „Urgentni centar", „Besu”, „Komšije” doprinele vašoj afirmaciji, a šta vam, možda, nisu pružile?

Sve su mi značile u profesionalnom razvoju, ali sada osećam tipizaciju likova koji mi se nude i spreman sam za nove izazove i jedan zreliji pristup ulogama. Mislim da me tek sada čekaju odluke i da sam na samom početku svog razvojnog puta.

foto: Marko Kažić

Koje trenutke, anegdote, dešavanja na setovima sa kolegama ili kompletnom ekipom ne zaboravljate, a pored uloga, čini lepotu posla kojim se bavite?

Nedavno smo na snimanju “Vojne akademije” posle dvanaest sati snimanja radili scenu potere u nekakvom kanalizacijskom odvodu sa čovekom koji zapravo nije glumac, već samo Kinez, pošto igra kineskog generala. Tamara Krcunović je skoro pala u kanalizaciju od smeha. To su ti trenuci kada smo svi isti i zajedno se smejemo ludilima situacija u kojima se nalazimo. Za mene je to neprocenljivo.

Igrate sa velikim imenima. Koje susrete, partnerstva pred kamerama ili na sceni posebno izdvajate i čiji glumački put, možda, jeste vaš uzor?

Boris Isaković, Nebojša Dugalić, Bojan Žirović, Mira Karanović, Bane Vidaković, Olga Odanović, Ksenija Marinković, Krešimir Mikić i mnoge druge kolege, da ne nabrajam jer bi lista bila podugačka, su večiti izvor inspiracije i podsećanje na to koliko ljudska bića ipak mogu da budu puna života. Sa nekima od njih sam radio, nekima se samo divim iz sale, ali oni su razlog zašto obožavam svoj posao.

Pripadate generaciji mladih glumaca kojih je sve više. Koliko je teško izboriti se za svoje svoje mesto u filmskoj, televizijskoj i pozorišnoj produkciji?

Imao sam sreću da je moje pojavljivanje došlo nenadano i poprilično lako, s obzirom na neverovatnu hiperprodukciju glumaca, ali mislim da mesto nije posledica osvajanja, niti da može biti zauvek zauzeto, već je posledica stalnog negovanja i preispitivanja pojedinosti sopstvenog karaktera. Trudim se da dam sve od sebe ali i da se sačuvam kada vidim da nemam šta da ponudim i zahvalan sam za svaku priliku koja mi je data. To je način na koji se ja “borim”.


foto Vladimir Opsenica Fantom iz opere

Da li ste već iskusili naličje uspeha? Tuđu zavist, kuloraske priče, podmetanje, intrige? Imate li dovoljno zrelosti da to podnesete?

Toga uvek ima, ali ne može niko da bude toliko loš prema meni koliko ja mogu da budem dobro. Zapravo, pokušavam da uopšte i ne zalazim u sviđanja i nesviđanja jer, na kraju krajeva, jedino što nam preostaje jeste prihvatanje. Sve ostalo je naš privremeni otpor koji samo komplikuje stvari. Trudim se da svet prihvatim i ne trošim energiju na njega, jer ima toliko stvari koje treba da uradim sa sobom.

Pomenuli smo popularnost. Na koje mesto u svom životu je stavljate i koliko vas ona, možda, uznosi , a koliko ste svesni da je prolazna, i da li pronalazite zajednički jezik sa sopstvenom sujetom i egoizmom?

Gluma jeste zahtevna u tom pogledu, jer tu postoje neke nagrade, kastinzi, gledanost, festivali, koji stalno vrednuju kakvi ste i kakvi niste. Vrlo je lako da se taj sistem usvoji i u okviru svih ostalih delova života. Mislim da tek sada otkrivam da i dalje imam dosta da radim. Svakako mi je od sujete bitnija otvorenost i razmena, tako da stalno podsećam ego na to gde mu je mesto. Popularnost je divna stvar ako želite nešto da uradite sa njom, ali ako ne obraćate pažnju može vas uvesti u život vođen tuđim očekivanjima.

Medijski ste prilično eksponirani. Da li vam to ponekad smeta, a koliko sami izazivate interesovanje svojim životom van posla? Društvenim mrežama, pojavljivanjima, fotografijama, izgledom, emotivnim statusom?

Gledam da to svedem na razumnu meru i da pored komercijalnih stvari otvaram teme koje su mi bitne. S druge strane, večita mi je dilema da li uopšte išta treba da se govori i prikazuje, ili je baš to dužnost nekoga ko je već dobio neku vrstu pažnje javnosti. Kada poruku mogu da prenesem direktno uglavnom nema problema, ali neretko si usred nekog senzacionalističkog teksta, gde nije bitna poruka već broj klikova i tada zna da bude jadno i tužno. Takođe, ništa od toga ne bih prihvatao ni upola toliko ozbiljno da trenutno ne živimo u jednom uniformisanom vremenu gde svako iskakanje iz dosadnog, kroz hiljadu usta ponovljenog narativa, biva doživljeno kao poziv na sukob, a ja jesam sklon iskakanjima. Ne mislim da iko išta izaziva, niti da je problem u bilo kakvom govoru i prenošenju poruka, već u načinu na koji se prenose i kako su doživljene.

Šta je potrebno da promenite u svom privatnom i profesionalnom životu, jer se uvek saplićete o isti kamen?

Definitivno još uvek nisam uspeo da se oslobodim očekivanja, niti sam skupio dovoljno hrabrosti da u potpunosti počnem da iniciram stvari. To je ono na čemu sada radim, ali ne mislim da ću ikada prestati da učim.

foto: Emilija Gajić

Čemu se posvećujete nezavisno od posla, šta vas ispunjava i donosi mir?

Tišina, pre svega u glavi, zvuk, miris, priroda, bilo koji način istraživanja svesti, poezija, dobar film, društvo koje ume, kada smo zajedno, čak i da ćuti.

Šta vas uvek vodi napred, na šta se oslanjate, u šta verujete?

Verujem u to da ljudi žele da budu radosni, da se svako trudi da ima najispunjeniji život koji može, da empatija nije zaboravljena kao i da su ljubav i poverenje istinska priroda čoveka. Verujem da je vreme da budemo puno uviđajniji i obzirniji kao i da imamo snage da budemo nežni. Verujem i da je umetnost jedan od najlepših izdanaka lepote, a znate onu: “Lepota će spasiti svet.”

Šta možemo da najavimo na profesionalnom planu u narednom periodu, a šta privatno želite da ostvarite?

Uskoro počinjem rad na novoj predstavi “Sa druge strane jastuka” u mom, sada već matičnom, Pozorištu na Terazijama. Predstava je inspirisana Bajaginim pesmama. Verovatno me očekuje snimanje nastavka serije “Crno-bijeli svijet” u Zagrebu. Privatno želim da se manje žalim, a više radim na otklanjanju pritužbi.


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije