Dr Nele Karajlić: Komunizam bi pobedio da je imao Bitlse

DOKTOR za rokenrol i za humor, svestrani Nele Karajlić, svoju spisateljsku karijeru, započetu knjigom "Fajront u Sarajevu", u izdanju "Novosti", nastavlja svojim prvim, pravim romanom. "Solunska 28" za "junakinju" ima zgradu u toj ulici na Dorćolu, kraju čije ime označava raskrsnicu puteva - tačnije, četiri puta. Pitamo Neleta koliko se njegovih ličnih i profesionalnih puteva ukrstilo u ovom trenutku njegove karijere i života?

- Moj život je Dorćol, raskršće. Sudbina mi je dala da se često nalazim u dilemi kojim putem bi trebalo da idem. Da li je to do mene, nestalnog vetropira, ili do nesrećne zemlje u kojoj sam rođen i koja je stalno na vetrometini, ne znam. Znam samo da mi je "raskršća" preko glave i da bih voleo da jednog dana ispred mene stoji put, ravan, ne vidiš mu kraja, u tri trake.

* Šta vas je inspirisalo da napišete ovaj "beogradski" roman? Da li je Beograd vaš grad (i šta je za vas danas Sarajevo - ono od pre "fajronta")?

- Znao sam da deo moje familije dolazi iz Srbije, ali nisam znao da je taj deo imao kuću u Beogradu. Kada sam saznao za nju, počeo sam da otkrivam priče koje ona krije. Saznao sam čitavu jednu istoriju koja je delila sudbinu sa istorijom grada. Nisam mogao da odolim. Morao sam da presavijem tabak i da, uz malo mašte i mnogo truda, te priče stavim na papir, da biste ih vi mogli pročitati.

- Moj grad je svaki onaj u kome mogu slobodno da mislim, govorim i radim. Beograd mi omogućava sve to. On je neka mala kopija Njujorka u koji svakog dana dolaze stotine ljudi s namerom da u njemu ostanu večno. Beograd je istovremeno i metropola i provincija, zavisi s koje strane gledaš, i da li si dobronameran ili maliciozan. Beograd je udaran vetrovima sa svih strana, a ti vetrovi traju vekovima i ne nameravaju da prestanu da duvaju. Beograd je svetski rekorder u broju bombardovanja u 20. veku. A mi smo po mnogo čemu prvaci sveta. Beograd je grad u kome su sva čuda moguća, a malo je takvih gradova u svetu. Da mi nije dobro, odavno bih odavde "razgulio".

PROČITAJTE JOŠ - Dr Nele Karajlić: Poslednji Evropljanin emigriraće u Srbiju

* Planirali ste svojevremeno da snimite skeč o vozaču autobusa koji je otišao na obeležavanje 600 godina boja na Kosovu, a probudio se 5. oktobra na Autokomandi... Kako bi to izgledalo danas?

- Evo kratkog sižea za celovečernji film. Glavni junak, te davne 1989. godine, kreće na Gazimestan, opijen ljubavlju prema Srpstvu. Nose ga entuzijazam i polet. Nakon mitinga, ide na jagnjetinu i pivo, a posle toga zaspi. Budi se na Autokomandi 5. oktobra 2000. Vidi da se cela Srbija digla na noge protiv onih koji su ga doveli na Gazimestan. Nije mu baš najjasnije šta se to u međuvremenu dogodilo, ali, kao i svaki Srbin, s lakoćom se priključuje gomili, te sa istom strašću sa kojom je išao na Gazimestan juriša na Skupštinu uzvikujući: "Gotov je! Gotov je!" Omamljuje ga suzavac. Pada u nesvest. Voze ga u Hitnu pomoć.

- Tamo se iz šoka budi 2018. Čim otvori oči, pita doktore da li je "gotov". Doktori ne razumeju o čemu pacijent priča. On traži novine da ih pročita, da vidi da li je "gotov"? Ali kad ugleda naslovne strane, te iste novine počinje da jede. Doktori procenjuju da mu je potreban psihijatrijski pregled.

* Kako doživljavate i kako sagledavate ovaj beskonačni, sve perfidniji boj za Kosovo?

- Kosovo je jedno od onih mesta na kojem živi bog. Retka su takva mesta na zemaljskoj kugli. Otuda dramatična borba oko tog malog komada zemlje. Poput Jerusalima, i Kosovo u sebi nosi mnogo više od teritorije - mit i kamen temeljac kulture srpskog naroda. Ali nema nam druge nego pronaći zajednički jezik sa Albancima. Sada je to malo teže, jer je njihova pozicija dominantna, pošto je Zapad na njihovoj strani, ali vremena se menjaju, a sa njima i pozicije na šahovskoj tabli.

PROČITAJTE JOŠ - Dr Nele Karajlić: Razbili su nam Jugoslaviju, sad nam razaraju mozgove

* Kako tumačite to što je samo BiH Erdoganu omogućila da održi miting u sarajevskoj "Zetri"?

- Bosna je uvek bila poligon velikih sila. Preko linije koja je razdvajala dva rimska carstva lome se koplja više od hiljadu godina. Nema sile na planeti koja po Bosni nije pokazivala svoju moć. Nije ni čudo što je tamo narod sluđen.

* Kako doživljavate ovo "belosvetsko" poigravanje ratnim pretnjama, igranje atomskim bojevim glavama?

- Nije mene strah ljudi u ovoj igri. Niko nije toliko lud da prvi potegne obarač, jer, manje ili više, svi znaju da je to partija u kojoj nema pobednika. Mene je strah tih raketa. Bojim se da one ne izgube strpljenje, pa same, bez odluke čoveka, krenu u akciju. U strahu ih zamišljam kako, nervozne od čekanja, uzleću ka Vašingtonu, Moskvi, Parizu... Iza sebe su ostavile poruku na kojoj piše "Nismo više mogle da čekamo".

* A kako vam danas izgledaju rad i rezultati Haškog tribunala?

- Haški sud ne da nije ispunio svoj primarni zadatak, već je ostavio iza sebe najmanje dvadeset novih razloga za ratove na Balkanu. Samo dobar komad budale može da pomisli da je to slučajno i da je problem u narodima koji tu žive. Narav tih naroda odavno je svima poznata, pa se u skladu s tim naravima moglo napraviti sve drugačije, od raspada zemlje do Tribunala. Ali nikome od velikih sila nije u interesu mirna Bosna. Da jeste, otišli bi iz nje i ostavili svet koji tamo živi da se sam dogovori. Ruku dajem da bi do sporazuma došlo za sedam dana. Posle bi svi otišli na pivo.

* Kojim bi se temama bavili i koje bi likove i događaje udostojili svoje obrade današnji "nadrealisti"?

- "Nadrealisti" su uvek bili politička satira, ali ih je od stvaranja neprijatelja branio šarm. I danas bi politika, verovatno, bila glavna tema naših skečeva, ali na naš, šaljivi i prepoznatljivi način. Isto tako, "nadrealisti" su bili parodija na televiziju. Danas u jednome danu imamo informacija koliko u jednom mesecu u vreme "nadrealista", pa je i posao traženja inspiracije relativno olakšan. Jedini je problem što se finansijski "nadrealisti" danas ne isplate mnogo, producentima je jednostavnije da naprave "Farmu" ili "Parove".

* Spremate li se za Svetsko prvenstvo u fudbalu, i koju himnu spremate za kraj, pobedničku ili gubitničku?

- Ovo je prvo Svetsko prvenstvo koje ne iščekujem s nestrpljenjem. Previše sam uložio emocija u naš fudbal, a premalo mi se vratilo. Pamtim samo herojske poraze, nepravedna suđenja i "naduvane" zvezde. Imali smo igrače koji su mogli da se popnu na vrh sveta da nisu bili sebični, autistični, pohlepni, neodgovorni... Nadam se da će ova nova deca koja igraju za reprezentaciju shvatiti koliko se gubi u životu kada se za zemlju ne ostavi srce na terenu.

Foto: Teodora Ćirić

* Kakav je vaš odnos prema SAD, nakon što ste tamo imali niz uspešnih nastupa?

- Američka popularna kultura najjače je oružje koje ta zemlja ima. Nisu to ni avioni, ni atomske bombe, već Holivud i rokenrol. Ta kultura srušila je Istočni blok. Berlinski zid je pao pod pritiskom murala i zvuka gitare, a ne pod udarima granata. Komunizam je izgubio bitku ne zato što nije imao moderno oružje, već što nije imao "Bitlse" i "Stonse".

- Bilo bi divno kada bi i naša politička oligarhija shvatila da je kultura oružje koje danas ovladava svetom i da bi u nju trebalo uložiti mnogo više nego što se ulaže danas. A naša kultura je moćna i snažna, čak i u ovim uslovima u kojima obitava. Njome možemo ne samo da odbranimo Kosovo, već i da našim filmom, muzikom i književnošću "osvojimo srca" svih onih koji pripadaju našem kulturnom prostoru.

RAPSODIJA LUDILA NA "BIR FESTU"

Šta vas je navelo da posle američke turneje izjavite da se osećate kao da ste ponovo na početku karijere?

- Naveo me taj osećaj sreće kada izađem na scenu, a koji sam izgubio u ono doba kada sam krstario svetom svirajući muziku. Lakoća sa kojom sam komunicirao sa publikom, i snaga pesama napisanih pre više decenija. Njihova svežina, kao da su nastale juče. Posle te turneje odlučio sam da krenem dalje. Sledeća velika stvar će se dogoditi na Bir festu u avgustu ove godine. To će biti više od koncerta. Rapsodija ludila!