Čudesna je naša zemlja

UPOZNALI su ljude koji veruju da su im prve komšije vanzemaljci, ženu koja je imala 200 prosaca, a još čeka pravog, videli džungle i mamute - i sve to u Srbiji. Ivana Savić i Marko
Dolaš i u novoj sezoni emisije "Moja Srbija" nastavljaju da vam otkrivaju zabačene predele naše zemlje i slikaju ljude koji nikad ne dospevaju na naslovne strane. Mada rade odvojeno (njene emisije na programu su subotom, njegove nedeljom), utisak im je isti - žive u čudesnoj zemlji.

- Čak mogu reći da je Srbija obećana zemlja, jer su ljudi koji žive u njoj srećni kako god i gde god da žive. Svakoga je namučila, to je tačno, ali ljudi je ipak vole, iako ne mogu da objasne zašto. To i jeste prava ljubav, kad nešto ili nekoga volite, a ne znate zašto - kaže Ivana, a Marko dodaje: - Lepa nam je Srbija. Sa svim mukama, srećom, radošću, suzama.
I gorkim i radosnicama.

U Švajcarskoj imate puteve po najzabačenijim delovima. U Srbiji nemate, ali imate duh.
Osim prikazivanja srpskih sela, šta je ideja "Moje Srbije"?

Ivana: - Živimo u svetu u kojem je sve brzo, od hrane, do automobila. Jurimo i ne okrećemo se, a vreme je novac. Ideja "Moje Srbije" je da u svakome od nas probudimo selo, da saznamo da nije sreća para puna vreća, već se ona krije u malim stvarima od velike vrednosti.

Marko: - Nema kraja interesantnim pričama. Ide jesen, videćemo kakav je život u tom periodu, sa blatom, kišom, ali i prikupljanjem plodova rada tokom godine. Zatim nam dolazi zima koja je za jedne idila zbog skijanja, a za druge borba za opstanak. Neki rade, neki uživaju. I to je naša Srbija.

Šta ste najzanimljivije do sada radili zahvaljujući emisiji?

Ivana: - Više od godinu dana, svake nedelje dva do tri dana sam na putu. Uvek mi je interesantno otkrivanje starih običaja, gaženje grožđa u bačvi, priprema devojke za udaju, vožnja najstarijeg "fiće" u Srbiji, skok padobranom sa visine od 3.000 metara. Možda mi je najinteresantnije bilo planinarenje i osvajanje vrha na planini Rtanj.

Marko: - Zahvaljujući emisiji prvi put u životu oprobao sam se u paraglajdingu i nije bilo jednostavno. Poseban utisak na mene je ostavilo snimanje u Kremnima i razgovor sa Jovom Tarabićem, unukom proroka Mitra. Tada su u javnost prvi put iznete pojedine činjenice, a neke prognoze su se već obistinile.


Pamtite li neku posebno smešnu ili opasnu situaciju koja se desila tokom snimanja?

Ivana: - Pamtim baku Lenku koja je živa legenda župskog kraja. Pričala nam je kako se našla oči u oči sa vukom i kako ju je u mladosti oteo momak. I nikako nije uspevala da nam dovrši priču, jer mi je sve vreme tražila prosca i pokušavala da me zadrži na selu. Išla sam i u hajku na predatore, sa 15 lovaca i pod punom ratnom opremom. Iskusni lovci dodelili su mi dva psa, čistokrvne srpske goniče. Čim su ugledali kukuruz, psi su se uznemirili i odvukli me, tako da sam dok još lov nije počeo, završila u kukuruzu sa njima. Naravoučenije - pustite goniče da jure za lisicom, a vi čekajte u zasedi.

Marko: - Jednom smo snimali kanjon reke Rače na Tari, spuštali se sajlama niz jako opasne delove, i sve smo preživeli suvi. Ali negde pred kraj, okliznuo sam se i uspeo da upadnem u vodu dubine 15 santimetara. I danas me kolege zafrkavaju zbog toga. Poseban utisak ostavilo je spuštanje traktorom niz obronke Zlatibora u selu Jablanica, za vreme litije, jer je izgledalo, u najmanju ruku, ekstremno. Pravi podvig i za snimatelja i mene bilo je zimsko pešačenje na vrh Zlatibora po imenu Ograde.

Šta ste naučili od ljudi koje ste upoznali putujući po srpskim selima?

Ivana: - Kada sam pitala majku osmoro dece šta je sreća rekla je: "Ruke moje dece koja me grle svakog dana." Za devetogodišnjeg dečaka koji izdržava celu porodicu, najveća sreća je kad mu se oteli krava. Uvek me prijatno iznenade bake, kao i odvažne starine sa kojima proživljavam istoriju, običaje i davno zaboravljne ljubavi. Ispriča se i poneka tajna koju čak ni selo nije znalo, ko se krio u kukuruzima, ko je ukrao luk. Kad na to dodate najlepše ariljske vodopade, nepregledne cvetne livade na Goliji, srpsku džunglu Carsku baru i mamuta iz Požarevca shvatate koliko ste srećni što živite u ovoj čudesnoj zemlji.

Marko: - Ljudi na selu znaju šta je borba za opstanak. Na Suvoj planini prenosili su bale sena zimi. Uvezivali su ih i puštali niz planinu po snegu do svojih kuća . Morali su u nekim trenucima da mokre u svoje ruke da im se ne bi smrzle. Svi mi jedemo kajmak i sir, ali ne znamo koliko je rada potrebno da se oni naprave. Nama je nekad teško da odemo da kupimo cepana drva. Nije život što i poljem preći.

Možete li da zamislite sebe na selu - da tamo živite i radite?

Ivana: - Svaki letnji raspust provodila sam u malom selu Dankoviće kraj Kuršumlije, budila se s prvim petlovima uz miris bakinih vrućih lepinjica sa kajmakom. Danas, mnoga gradska deca nemaju privilegiju da raspust provode na selu. Ipak, život na selu nije lak, treba da se ustane u cik zore, da se namiri marva, a tu je i briga oko kuće i okućnice. Težak je to rad.

Marko: - Zasad samo želim da seoski život prenesem gledaocima, ali nikad se ne zna. Znam da muzem, usirim sir bez kupovnog sirila, napravim kajmak. Snimao sam kako se pravi hleb od cerove kore jer su ljudi nekada tako preživljavali, od travara sam naučio kao se prave lekovi. Sve leži u prirodi. Sve je ovo za nauk, kao što je život na selu velika nauka.