PRITISCI I OČEKIVANJA AMERIKANACA: Zašto polažu nade da će Španija priznati tzv. Kosovo?

Novosti onlajn

29. 07. 2021. u 21:27

KATALONCI su dolazili i u Podgoricu u maju 2006. i u Prištinu u februaru 2008. godine. Zvanično, kao turisti. Nezvanično, iz sasvim drugih razloga — tada je održan referendum o samostalnosti Crne Gore i bespravno i jednostrano se „odvojilo“ tzv Kosovo.

ПРИТИСЦИ И ОЧЕКИВАЊА АМЕРИКАНАЦА: Зашто полажу наде да ће Шпанија признати тзв. Косово?

Foto: Novosti arhiva

Ova iskustva pomogla su im da organizuju nelegalni referendum 2017. godine. Da su separatisti vrlo ozbiljno planirali na dugi rok, govori i informacija o nenamenskom trošenju budžetskog novca katalonskih zvaničnika. Više od pet miliona evra dali su za promovisanje ideje u inostranstvu i lobiranje.

Ipak, referendum nije doneo očekivani rezultat. Manji problem predstavljala je niža izlaznost od očekivane. U odnosu na ukupan broj upisanih, za je glasalo oko 38 odsto birača.

Veći problem je što se ovakvim potezom ideja o otcepljenju nije dodatno popularizovala. Poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je odnos snaga ostao isti. Pri tome, oni koji su protiv otcepljenja, sada su daleko čvršći u svojim stavovima, ubeđeniji u ispravnost sopstvenog mišljenja. A njih je preko 50 odsto.

Separatisti su homogenizovali independistički korpus, ali su takvim delovanjem homogenizovali i suverenistički blok u Kataloniji. Na ovo su uticale i odlučne reakcije centralnih vlasti.

Tadašnji premijer Marijano Rahoj demonstrirao je nultu toleranciju prema kršenju Ustava, a nizom konkretnih rešenja saopšteno je da dalje insistiranje na otcepljenju može uzrokovati brojne posledice, od povlačenja kapitala, do izbacivanja Barselone iz Primere.

Elita separatista nespremna na žrtve

Tada je „katalonska strana“ pokazala još jednu slabost. Elita nije bila spremna na bilo kakve žrtve. Masovne demonstracije i generalni štrajk mogu imati efekta samo ako su podržani i drugim merama. Igrači Barselone obustavili su treninge na jedan dan, ali je čak i pretnja rukovodstva, koje je otvoreno podržalo održavanje referenduma, kako neće odigrati utakmicu na domaćem terenu protiv Las Palmasa, ostala prazna. Fudbalski savez Španije odgovorio je da će u tom slučaju registrovati meč službenim rezultatom u korist gostiju. Između tri boda u trci za šampionsku titulu i borbe za nezavisnost, izabrano je prvo.

Nesumnjivo, u Kataloniji postoji nezadovoljstvo trenutnim statusom. Rezultati regionalnih izbora u nekoliko ciklusa zaredom ukazuju na tu činjenicu. Ali, nesumnjivo, ne postoji ni većina koja bi podržala odvajanje od Španije. Bitka se, otuda, ne odigrava između Barselone i Madrida, već unutar Katalonije.

U tom pogledu, pozicija separatista sličnija je primeru iz Podgorice. I zato je potez aktuelnog premijera Pedra Sančeza u dobroj meri nelogičan. Da je situacija sličnija primeru iz Prištine, onda bi zaključak bio drugačiji. Pomilovanjem devet katalonskih političara, koji su već bili na izdržavanju kazne zbog kršenja Ustava, šalje se loša poruka. Sasvim drugo pitanje je da li su svojevremeno trebali ili ne goniti pojedince i tako od njih praviti „heroje borbe za nezavisnost“. Sada, umesto signala da će separatizam i neustavni akti biti sankcionisani, ostaje nedoumica o budućim reakcijama na zahteve koji mogu stizati i iz Baskije, Galicije, sa Baleara.

Slede pregovori o ustavnim promenama

Naravno, logika španskog premijera je da se ovako pokazuje dobra volja, slede novi pregovori sa Kataloncima, koji bi trebalo da rezultiraju dogovorom o proširenoj autonomiji. Kako je Sančez spomenuo, to bi značilo i ustavne promene.

Međutim, posmatrajući iz „jugoslovenskog ugla“, u ovoj konstrukciji postoje četiri slabe tačke.

Prvo, ustavne promene i proširena autonomija ne suzbijaju, već podstiču separatizam. Temelj za raspad Jugoslavije postavljen je ustavnim promenama 1974. godine i faktičkom konfederalizacijom države. Menjanjem Ustava indukuje se dezintegracija, što na dugi rok može imati samo jedan ishod. Integracija i održavanje celine osiguravaju se odbranom Ustava, unutar kojeg se pronalaze načini za definisanje novog sadržaja regionalne autonomije.

Drugo, pokretanje priče o proširenoj autonomije ne može se odnositi samo na jednu regionalnu samoupravu. Ova stvar tiče se, pored lokalnih političara u nabrojanim oblastima, još i njihovih kolega u Valensiji i Aragonu. Tema promene karaktera autonomije i nadležnosti regiona ne rešava se „na parče“, pa i implikacije budu značajno šire.

Treće, svaka nedoumica raslabljuje čvrstinu stavova i ubeđenost u ispravnost sopstvenog mišljenja. Dok su separatisti odmah po izlasku iz zatvora poručili da nastavljaju borbu i kako „represija nije završena“, homogenost suverenističkog bloka može biti dovedena u pitanje. Postepeno i deo njih će postajati za više autonomije, ali ne i za nezavisnost, zatim za još više od autonomije, a manje od nezavisnosti, dok ne dođu na stanovište kako je autonomija jednako nezavisnost.

Četvrto, okvir za sagledavanje ovog problema ima jednu varijablu koju španski premijer anticipira za konstantu. Sančez je potpuno okrenut evrointegracijama, samim tim ne dovodi u pitanje opstanak EU kao celine. Manje ili više autonomije, sasvim je svejedno, pošto će i Španija i Katalonija unutar nje ostati deo ujedinjene Evrope.

Rezon jugoslovenskih komunista

Na isti način su razmišljali i jugoslovenski komunisti. Federacija ili konfederacija, svejedno kada smo svi u istoj državi. Svi smo Jugosloveni. Inače i takva Jugoslavija sa Ustavom iz 1974. godine bila je na višem nivou integracije od današnje EU.

I nije se raspala ni zbog „zlog Miloševića“, niti zbog „genocidnih Srba“, već zbog velikog geopolitičkog zemljotresa koji je podstakao rast nacionalizma i separatističke tendencije među četiri konstitutivna naroda i jednom nacionalnom manjinom.

Produbljivanje krize unutar EU, eventualno i njen raspad ili raslojavanje, problematizovaće pitanje regionalnih identiteta i autonomija, uticati na rast nacionalizama.

Katalonski separatisti pomno su analizirali, čak i pratili dezintegraciju jugoslovenskog prostora. Iz toga su nešto zaključile i prethodne španske vlasti. Sa dolaskom nove većine socijalista i Podemosa, menja se pristup.

Valjda zato i očekivanja u SAD kako će u perspektivi Madrid relativizovati stav oko Kosova. Bez obzira što se i Sančez protivi novom referendumu u Kataloniji, njegov potez je sasvim drugačije protumačen.

Ne samo u Španiji, nego i drugde.

(Sputnjik)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)