Opredelio sam se za istraživanje ratnih zločina i ratnih zločinaca Drugog svetskog rata na Balkanu pre petnaest godina, inspirisan predavanjima svog profesora na studijama. Istraživanje ovog prostora ignorisano je u mnogim delovima sveta, posebno kada se radi o periodu Drugog svetskog rata. Dešavanja na ovim prostorima veoma su značajna na više nivoa: radi se o genocidu koji treba sagledati u širokom kontekstu; Jugoslavija tog vremena bila je poprište građanskog rata unutar Drugog svetskog rata a ono što se dogodilo Srbima, Jevrejima i Romima u Hrvatskoj predstavljalo je centralna dešavanja u tom kontekstu. Ta istraživanja su, međutim gotovo u potpunosti izostala na Zapadu i odlučio sam da to bude fokus mojih istraživanja, kaže u razgovoru za „Pečata“ prof. dr Robert Makormik, profesor istorije na univerzitetu Južna Karolina, autor knjige „Hrvatska pod Ante Pavelićem: Amerika, ustaše i hrvatski genocid u Drugom svetskom ratu“. Profesor Makormik je član međunarodne ekspertske grupe GH7 – STOP REVIZIJI, čiji je osnivač i direktor prof. dr Gideon Grajf, i jedan od učesnika akademskog Okruglog stola o srpsko-izraelskim odnosima, posvećenog stradanju srpskog i jevrejskog naroda i razvoju kulture sećanja, održanog u Jerusalimu 19. novembra.

* Kako objašnjavate to što genocid počinjen u Hrvatskoj predstavlja prazno mesto u svetskoj istoriografiji?

- Da, ovaj genocid je veoma dobro skriven. Amerikanci ništa ne znaju o Jasenovcu ni danas, 80 godina od početka Drugog svetskog rata. Oslanjajući se na ranije neobjavljene dokumente, u svojoj knjizi sam pokazao da su prioriteti Hladnog rata predsednika Harija S. Trumana bili da Pavelić nikada ne odgovara za genocid. To sakrivanje omogućilo je da raspad Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka bude realizovan u kontekstu stigmatizacije Srba kao suštog zla, dok su Hrvati predstavljeni kao sušto dobro. Drugi razlog je nedovoljan fokus na Balkan. O ovom prostoru se ne uči u školi, izuzev kada se radi o Prvom svetskom ratu kada se ističe odgovornost Gavrila Principa za njegovo izbijanje ili zlim Srbima tokom ratova 1990-ih.

* Da li se ova dijametralno suprotna interpretacija Gavrila Principa uklopila u politiku genocida novog svetskog poretka koja ima za cilj da Srbe predstavi kao genocidnu naciju i to u istorijskom kontekstu?

- Da, zanimljivo je koliko se slika o Gavrilu Principu menjala tokom vremena – od heroja do teroriste. To prolazi zahvaljujući neznanju. Nema nikakve sumnje i ima bezbroj dokaza da se hrvatsko rukovodstvo koristilo ustaškim nasleđem tokom ratova devedesetih. Ustaško „U“ mogli ste videti istetovirano na ljudima, kao što možete i danas, Ante Pavelić je rehabilitovan, kao i drugi najviši pripadnici hijerarhije NDH, uključujući najstrašnije ličnosti koje su obeležile rad koncentracionog logora istrebljenja Jasenovac i ostalih stratišta u NDH. Oni su postali heroji koji su davali svojevrsnu energiju ratnim dejstvima i sukobima. Ali Amerikanci nisu ništa znali o dešavanjima u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata i nisu mogli ni da detektuju pa ni da naslute o čemu se zapravo radi. Ante Pavelić za njih ništa ne predstavlja. Zloglasni ustaša Miroslav Filipović, rimokatolički sveštenik iz reda franjevaca, jedno vreme komandant logora Jasenovac i Stara Gradiška, nazvan „fra Sotona“ njima ništa ne predstavlja. U tim uslovima veoma je lako manipulisati i Hrvate predstaviti u medijima kao žrtve, a Srbe kao agresore.

* Vaša knjiga „Hrvatska pod Ante Pavelićem: Amerika, ustaše i hrvatski genocid u Drugom svetskom ratu“ govori o pacovskim kanalima i silama koje su organizovano omogućile da genocidne ubice NDH umru u svojim krevetima. Kakva je odgovornost „velikih sila“ Zapada za tok istorije u kome se danas susrećemo s narastajućim neoustaštvom i neofašizmom?

- Veoma je važno znati da su zapadne države u vreme kada je bilo neophodno uspostavljanje moralnog autoriteta potpuno podbacile. Kako pokazujem u svojoj knjizi, Ante Paveliću odgovornom za stotine hiljada žrtava omogućeno je da mirno živi u Argentini do 1957. SAD su imale interes u tome da mu pomognu da pobegne, Vatikan je imao ključan interes u tome, Britanci su zatvorili oči. Neophodno je razumeti da to što ovi ratni zločinci nisu energično i bezuslovno gonjeni i procesuirani vodi ka relativizaciji najstrašnijih, najužasnijih zločina. Ljudi danas nisu jednostavno u stanju da shvate da neko ko je počinio takve zločine nije bio gonjen. Oni će jednostavno pomisliti da je sve to propaganda koju šire Srbi – medijski promovisani i institucionalno proglašeni zločincima tokom i nakon ratova devedesetih. Omogućavanje da najveći zločinci ne odgovaraju za svoje zločine dovelo je do neoustaštva i neofašizma i do situacije u kojoj ovi ljudi mogu ponovo da proslavljaju ove zločince kao svoje junake i heroje. A vaši uvidi o orvelijanskim organizovanim procedurama kojima se Srbija predstavlja kao genocidna kroz istoriju su tačni. Načini na koje se Srbija predstavlja na Zapadu su doživeli veoma zanimljivu promenu. Početkom 1920-ih godina Srbija je percipirana kao herojska zemlja. Nakon Prvog svetskog rata govorilo se o epskom, herojskom povratku Srbije na istorijsku scenu. Proboj Solunskog fronta, nakon što je srpska vojska boravila na Krfu, sagledan je kao veličanstven momenat u istoriji Velikog rata – kao trijumf plemenite, herojske borbe. I onda smo videli kako je slika Srbije tokom vremena okrenuta naglavačke. Najpre se u tom istorijskom toku stvorila opozicija prema monarhiji na čijem su čelu bili Karađorđevići, srpska dinastija. Premda je kralj Petar Karađorđević posebno tokom Prvog svetskog rata veoma pozitivno vrednovan, dolaskom Tita na vlast u Jugoslaviji reinterpretacije monarhističke Jugoslavije su se odvijale u propagandnom smeru. Bio je to veoma komplikovan period za Srbiju. A propaganda tokom devedesetih nanela je ogromnu štetu Srbiji.

Pročitajte još - UDBA spojila ljute neprijatelje

* Kada ste započeli istraživanja o Ante Paveliću i pacovskim kanalima?

- Petnaest godina se bavim Jugoslavijom. Najviše su me interesovali ratni zločinci i organizacija njihovog bekstva nakon monstruoznih zločina koji su počinjeni u NDH. Morbidno je fascinantna i organizacija zataškavanja genocida počinjenog u NDH. Kako je to uopšte moguće? Zbog čega su neki zločinci kažnjeni a drugi nisu? Dugo sam proučavao slučaj Ante Pavelića, njegovo delovanje i maršrutu bekstva i kako su SAD gledale na Pavelića od 1930-ih do 1959. godine. Proučavao sam slučaj ubistva kralja Aleksandra u Marselju i istraživanje proširio na slučaj Ante Pavelića dolazeći do komponente „pacovskih kanala“. Nakon toga počeo sam da proučavam slučajeve drugih visoko pozicioniranih ličnosti u vladi NDH i njihova bekstva. Nedavno sam počeo da se bavim Artukovićem i njegovim bekstvom čija je maršruta bitno različita od ostalih. On je otišao u Švajcarsku, potom u Irsku a zatim u SAD. Krunoslav Draganović je zločince vodio u Đenovu a odatle u Južnu Ameriku. Ali i mnogo drugih ratnih zločinaca je otišlo u Ameriku i počeo sam da proučavam i te slučajeve. Ranih pedesetih godina brojnim katoličkim sveštenicima omogućen je ulazak u SAD. Neki od njih su franjevci, pojedini s ustaškom pozadinom. To je deo istraživanja kojim nameravam da se bavim.

* Zašto je, prema vašim uvidima, Vatikanu omogućeno delovanje u kontekstu „pacovskih kanala“?

- Vatikan je bio spreman da zaštiti bilo koga ko se predstavljao kao čvrst katolik. Američki katolički zvaničnik Patrik Erli je, referišući o slučaju Pavelić 1946. ili 1947, izjavio: „Bez obzira na zločin, mi štitimo naše.“ To je suština. Njih nije briga koliki je zločin i kakva je njegova priroda. Artuković je bio zaštićen od strane katoličkih zvaničnika. Pavelić je bio zaštićen od strane vatikanskih zvaničnika 1947. i 1948. a najvažniji rat za njih bio je sledeći rat – Hladni rat. Pozicija Vatikana je bila zasnovana na antikomunizmu. Vatikan je verovao da je komunizam najveća pretnja Katoličkoj crkvi. SAD i Britanija su delile antikomunističku ideologiju s Vatikanom i to je bio zajednički interes koji je omogućio bekstvo ratnim zločincima. Vatikan je veoma dobro znao šta se događa u Hrvatskoj. Papski legat je bio prisutan u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata i izveštavao je Vatikan o tome šta se događa. Zbog toga je otvaranje vatikanskih arhiva u martu sledeće godine veoma značajno.

* Da li ćete istraživati vatikanske arhive iz Drugog svetskog rata nakon što budu dostupni javnosti?

- Nadam se da hoću. Iz tih dokumenata će se saznati šta je Vatikan znao i to ne samo o dešavanjima u Hrvatskoj već i u Poljskoj i Ukrajini. Otvaranje arhiva predstavljaće mogućnost za istoričare da upotpune istorijsku sliku o dešavanjima u Drugom svetskom ratu.

* Da li otvaranje vatikanskih arhiva podrazumeva da je Vatikan u obavezi da obelodani svaki dokument ili samo ona koja odabere prema svojim kriterijumima?

- To je veliko pitanje. Kada vlade objave deklasifikovana dokumenta, ona su uglavnom veoma redigovana. Posedujem mnoga takva dokumenta. Možemo samo da se nadamo da će Vatikan saopštiti koja su dokumenta zadržana u tajnosti. Nadam se da će Vatikan objaviti dokumenta jer je to u njegovom interesu. Pije XII je veoma kontroverzna ličnost i u sveopštem je interesu da se otkrije ko je on zapravo bio i kakva je njegova uloga u Drugom svetskom ratu.

Pročitajte još - I Vatikan kritikovao pokolj Srba

Pije XII se sreo s Pavelićem odmah nakon što je postao poglavnik NDH. Sreo se s teroristom, čovekom kome je smrtna kazna bila presuđena u sudu u Eksu zbog umešanosti u ubistvo kralja Aleksandra i ministra Luja Bartua, za pokušaj ubistva generala Žorža i pokušaj ubistva policajca Gala u Marselju 1934. Britanski ambasador u Vatikanu taj susret komentariše rečima da je za njega šokantno da papa prima u audijenciju čoveka kakav je Ante Pavelić. To se veoma jasno vidi iz britanskih dokumenata.

* Britanci su, međutim, aktivno učestvovali u „pacovskim kanalima“.

- Jesu, ali njihova dokumenta nisu bila deklasifikovana u vreme kada sam istraživao slučaj Ante Pavelića. Britanija je bila oslabljena država krajem Drugog svetskog rata. I bilo je jasno da sada Amerika ima ogromnu snagu. Postojala su ograničenja u pogledu onoga što bi Britanci mogli da urade. Nema sumnje da su neke ustaše i ratni zločinci iz Hrvatske bili zaštićeni od strane Britanaca. To nisam mogao da potvrdim iz samih britanskih dokumenata, ali to se pojavljuje u nekim drugim dokumentima, kao što je vrlo vidljivo da su SAD brzo okrenule glavu od Drugog svetskog rata, priklanjajući se antikomunističkoj poziciji Vatikana i da su veoma strahovali da Italija ne postane komunistička zemlja na izborima.

* Glavni čovek za pomoć u bekstvu ratnih zločinaca bio je Krunoslav Draganović. Da li su istraživanja koja se tiču njegove uloge iscrpljena?

- Ne. Neophodno je novo istraživanje koje bi pokazalo kolikom broju ratnih zločinaca je pomogao da pobegnu. Ta kvantifikacija nije izvedena.

* Kako je prema vašim uvidima bilo organizovano bekstvo Ante Pavelića?

- Pavelić je pobegao severno od Zagreba u Austriju. Dokumenta pokazuju da je neko vreme proveo u katoličkom samostanu St. Gilgen, blizu Salcburga. Verovatno je prešao italijansko-austrijsku granicu više puta, ali konačno se, u aprilu 1946, odselio u Rim u pratnji ustaškog poručnika Došena. Sigurnost je našao u vatikanskom koledžu San Đirolamo. Američka dokumenta pokazuju da se vozio u kolima s vatikanskim tablicama, što je sprečavalo njihov pretres. Britanci su najverovatnije bili uključeni u njegov prelazak u Austriju i potom prelaske austrijsko-italijanske granice. Amerikanci su 1947. imali nalog za Pavelićevo hapšenje, ali ono nije ispoštovano jer je stiglo naređenje pisano rukom na kome je pisalo: Ne dirati! To je veoma poznat dokument za poznavaoce ove tematike pod nazivom Hands Off document.

* Ko je izdao to naređenje?

- Dvojica američkih vojnih zvaničnika su ga potpisala, ali po mom mišljenju neko drugi je doneo tu odluku. I to je problem s Pavelićem. Ne znamo ko je s vrha donosio odluke. Možemo videti da ga Amerikanci prate, da ubacuju špijuna u San Đirolamo, ali ne vidimo ko je u američkoj hijerarhiji, ili američkim strukturama zapravo doneo odluku da se Pavelić ne uhapsi. Najverovatnije je neko bio veoma uznemiren da bi hapšenje Pavelića dovelo do pometnje pa i prekida „pacovskih kanala“. Amerikanci su imali sredstva koja su želeli da iznesu iz Evrope i oni su koristili Draganovića da dobiju pasoš o kojem niko nije želeo ništa da zna, i to su razlozi zbog kojih Amerikanci nisu želeli da uhapse Pavelića koji s pasošem Crvenog krsta preko Đenove odlazi u Argentinu gde se već nalazi znatan broj ličnosti iz NDH koje su prošle kroz pacovske kanale. Vlada NDH je imala ozbiljan imetak u zlatu, konfiskovan od žrtava, konfiskovanih imanja Jevreja i Srba koje su ubili. To otvara veoma važno pitanje porekla i količine tog novca koji je pomogao u bekstvu i daljem životu ratnih zločinaca. To je, dakle, dvostruko užasavajuće. Ne samo što su monstruozno poubijali toliko ljudi već su koristili njihovo bogatstvo da pobegnu od svake odgovornosti za te zločine i, štaviše, da žive luksuznim životom.

Pročitajte još - I Vatikan pere ruke od Stepinca

To je duboko nepravedno i zastrašujuće. Pavelić je imao veliku želju za uspostavljanjem hrvatske vlade u egzilu, nije se krio, lako ga možete naći 1950. i 1951, ali je izgubio kontrolu nad hrvatskim pokretom za nezavisnost najkasnije sredinom pedesetih kada su hrvatski pokreti za nezavisnost delovali u Španiji, Australiji i Argentini kao kompetitivni. Pavelić je gubio ugled. Na njega je pokušan atentat 1957, ali se ne zna još uvek pouzdano ko ga je izveo. Verujem da su to uradili agenti jugoslovenske vlade. Pokušao sam da dođem do dokumenata koji bi pokazali ko je to uradio, ali nisam uspeo. Pavelić je bio ranjen, ali je u svojoj pidžami dao intervju za „Pari mač“. Dve nedelje nakon atentata pobegao je, kako američka dokumenta pokazuju, preko Anda za Bliski istok a odatle u Španiju gde se nalazio 1958. i 1959. Frankova vlada ga je štitila poslednjih godinu i po. Umro je u Madridu, mirno, u nemačkoj bolnici, 28. decembra 1959. u 71. godini života. Tu je i sahranjen.

* Šta kao istoričar mislite o tajnosti dokumenata kao metodu kontrole istorije u orvelijanskom smislu?

- Tajnost dokumenata je apsolutno frustrirajuća. Ne samo da se dokumenta drže u tajnosti iz čitavog niza razloga već kada se deklasifikuju, tako su redigovana da postaju gotovo neupotrebljiva. Tu je i treća grupa dokumenata koji se uništavaju. Dokumenta kontraobaveštajne jedinice s kojom sam sarađivao istražujući pacovske kanale su uništena. Više ne postoje. Ta dokumenta su bila zlatni rudnik za ovu temu.

* O kojoj se jedinici radi?

- To su dokumenta 430. kontraobaveštajne jedinice (450th counter counterintelligence core) koja je bila deo vojske SAD posle Drugog svetskog rata i koja je bila uključena u pacovske kanale. Možete da vidite neke od tih dokumenata preko drugih dokumenata u kojima se ona navode, ali originalne dokumentacije više nema.

* Savršen mehanizam za kreiranje orvelijanske istorije.

- Apsolutno. Istorija na taj način može biti interpretirana, promenjena, šta god vam je potrebno. I to je zaista frustrirajuće. Na sreću, u SAD su dokumenta o ratnim zločincima učinjena dostupnim, premda je bilo potrebno veoma mnogo vremena da se to dogodi.

* Šta kao istoričar mislite o Džulijanu Asanžu i „Vikiliksu“, koji je ukinuvši tajnost dokumenata omogućio svetskoj populaciji da stekne prave uvide u događaje i načine na koje se odvijaju, te glavne aktere, i smesta postavi pitanje o njihovoj odgovornosti?

- Mislim da će istoričari proučavati ovaj period kao revolucionarni. Države su prethodno imale moć nad kontrolom informacija a Asanž je taj model jednostavno oduvao, pokazujući događaje onakvim kakvi oni zaista jesu. „Vikiliks“ je prelomna tačka u istoriji. Sistem se veoma agresivno postavio prema Asanžu kako bi od njega napravio primer, i to je veoma loše. Osim toga, danas se suočavamo s velikom opasnošću pred moći medija da u potpunosti konstruišu događaje i medijski ih predstave kao realnost. To je veoma opasno ne samo za razumevanje sadašnjosti već će u kontekstu neprekidne manipulacije događaja i dokumenata biti potpuno nemoguće u budućnosti imati dobro razumevanje prošlosti. Istorijska nauka bi, ukoliko se to ne zaustavi, izgubila svaki smisao.

(Izvor: Pečat/ Biljana Đorović)