Zahar Prilepin: Rusi u engleskom ogledalu

U nedavnom romanu Džulijana Barnsa „Pre nego što me je srela“ postoji ovakva scena. Junakinja je skvasila čarape i opsovala: „Majku ti!“

Njen muž, začuđen takvom leksikom, pita:

„A šta bi radila ako bi se ovde iskrcali Rusi?“

(Naravno, pa šta bi se drugo moglo i pitati u takvoj situaciji? U takvim okolnostima uvek se setiš Rusa.)

Čudno, ali junakinja uopšte nije iznenađena, i ona sa svoje strane pita: „Da li je to pretnja ili obećanje?“ Muž odgovara: „Ne, drugo hoću da kažem. Opsovala si kad si skvasila svoje čarape, pa sam pomislio: šta bi tek rekla ako bi slomila nogu ili ako bi se iskrcali Rusi, ili nešto slično“.

Kraj citata.

Možete zamisliti: Englez i Engleskinja govore o ruskom iskrcavanju kao o nekakvoj strašnoj, ali u suštini mogućoj i predvidivoj stvari.

Pa neće valjda pričati o sađenju ruskih breza?

Između ostalog, Rusi se još nikada nisu „iskrcavali“ na teritoriji Velike Britanije. Dotle su Englezi, naprotiv, bombardovali Solovjecki manastir (na nesrećne monahe bačeno je nekoliko tona bombi), u Krimskom ratu vojevali su na strani Osmanske imperije, tokom Građanskog rata sproveli su direktnu agresiju i baš se „iskrcali“, zajedno sa Francuzima, u Murmansku i Arhangelsku, otvorivši protiv Moskve Severni front.

PROČITAJTE JOŠ: BIVŠI BRITANSKI AMBASADOR: „Novičok“ zakuvan u engleskoj vojnoj laboratoriji

Bez obzira na sve to, znameniti pisac Džulijan Barns opisuje razgovor o „ruskom iskrcavanju“ (da li je on uopšte ikada video Rusa izbliza?) – kao nešto prosto i uobičajeno, na granici banalnosti.

Da li vam je sad jasno kakav je njihov odnos prema nama?

Sećam se, veliki engleski pevač Sting imao je pesmu na sličnu temu: o tome da Rusi neće ratovati – zato što oni takođe vole svoju decu. Prelepa pesma, ali zvuči tako kao da je posvećena vuku ili medvedu: kako bi bilo vukovima i medvedima kad bi došli zečevi, antilope i košute i smazali im decu. Ma isti slučaj, zaključuje Sting.

U stvari, njegovom pesmom mogla su se samo deca zbunjivati, u celoj Velikoj Britaniji ona baš nikoga nije uspokojila.

Kao da se od tog vremena u principu ništa nije promenilo. Međutim, posle svih ratnih sukoba sa pomenutom Velikom Britanijom, koji su se odvijali, još jednom napominjem, na ruskoj zemlji, kada su engleski vojnici direktno intervenisali ovde, u našim krajevima – da li je nekome poznat slučaj da neki ruski pisac opisuje scenu bar izdaleka sličnu ovoj koju sam gore naveo? Kao: „uskoro će se iskrcati Englezi – o čemu ćeš tada pevuckati, draga?“

A ona odgovara:

„Englezi? Kakav užas! Nema ničega strašnijeg od Engleza!“

Ili možda kod nas postoji pesma na tu temu – a ne sećate se? Sa rečima, otprilike: „Engleski momci neće nas ubijati zato što oni vole svoj jutarnji puding, spremljen toplim majčinskim rukama“. Nema takve pesme? A zašto? Zar ti Englezi umalo nisu ubili glavnog ruskog pisca, Lava Tolstoja? A bez tog oficira istorija Rusije sigurno bi bila drukčija.

Rastojanje od toga kako Ruse predstavljaju u američkom filmu (šubara, votka pod sedištem kosmičkog broda, „dođavola, zaboravih da isključim nuklearni reaktor“, „sva moja rodbina nestala je u Gulagu, ali sam ja na udici KGB-a, i mogu samo da maštam o slobodi: šta ti misliš, hoću li uspeti da doplivam do Engleske iz Arhangelska, u zimskom periodu?“ – do toga kako nas uzgred predstavljaju ponajbolji savremeni engleski spisatelji – to rastojanje u stvari je minimalno.

Žalosno – ali je tako.

Možda je nepotrebno što Rusi hoće da izgledaju kao Evropljani, a niko im svejedno ne veruje. Englezi mogu znati dvojicu, trojicu ili petoricu Rusa sličnih evropejcima, ili čak čitavu pozorišnu grupu, potpuno evropsku, možda i bolju od evropske, ali će potajno svejedno biti uvereni da se iza leđa tih evropskih Rusa, u njihovom hladu, iza ograde sa bodljikavom žicom kroz koju je puštena užasna ruska struja, krije ogromna gomila pravih, a ne lažnih Rusa, s noževima u zubima.

Mada, zašto u zubima? Rusi će zubima pregristi bodljikavu žicu, a noževe mogu prenositi u sopstvenom telu.

Po svoj prilici, mi nemamo nikakvih šansi da postanemo bolji u očima Evrope. Nema drugog izlaza osim da odgovorimo adekvatno njihovim predstavama.

Rusi treba da budu onoliko loši kakvim ih smatraju.

Dragi Džulijane! Kao pisac piscu, želim da vam poručim: ako vaša zemlja ne prekine sa svojim sankcijama, Rusi će se kod vas obavezno iskrcati, polomiće vaša skrovišta i pregaziti vaše travnjake.

I popiće svo pivo u vašim pabovima.

Rusi ne vole ni svoju decu, u to se ne uzdajte. A kako se odnose prema tuđoj, ne možete ni da zamislite.

Upamtite to. I Stingu prenesite.

(Iz zbornika „Ogledalo rusko“, priređivač i prevodilac Želidrag Nikčević)

(iskra.co)