MIGRANTI IZ PAKISTANA: Srbi najbolje pokazuju šta je humanost

NA neizvesnom putu od svojih otadžbina do obećane Evrope, od polovine 2015. godine, kroz Srbiju je prošlo više od 920.000 migranata. U teškim danima strepnje, nade, bola, čak i poniženja koje su doživljavali na svom trnovitom maratonu prema tako željenom Zapadu, nisu skrivali zahvalnost prema Srbiji. Često su govorili da je bila jedina zemlja na "migrantskoj ruti" u kojoj su primljeni kao ljudi, jedina zemlja koja je pokazala solidarnost i humanost.

Većina njih ipak je nastavila svoj put. Prema podacima Komesarijata za izbeglice, u 16 prihvatnih i centara za azil širom Srbije, smešteno je oko 4.000 migranata. Među njima su i Mahana Jami (34) iz Irana i Azar Kan (27) iz Pakistana. Ona u Bosilegradu, on u Obrenovcu. Ne poznaju se, nikada se nisu sreli, ali nešto im je, ipak, zajedničko: još imaju san i veru u budućnost. Azar je vidi u Srbiji. Mahana je želela u Nemačku, a sada bi volela da ostane u našoj zemlji.

- Više od decenije pokušavala sam da nađem razumevanje i podršku u svom Teheranu, ali nisam uspela - priča Mahana, sa osmehom na licu koji potpuno zasenjuje invalidska kolica koja su joj neophodna od detinjstva, kada je zbog loše vakcine obolela od dečje paralize. - Vlasnica sam jednog Ginisovog i šest nacionalnih sportskih rekorda u paradisciplinama. Želela sam da ostanem u svojoj domovini, otvorila teretanu za žene, trenirala mlade devojke, branila boje svoje zemlje na brojnim takmičenjima, ali nije pomoglo. Nakupilo se u meni mnogo ogorčenja i, istovremeno, nade da negde u Evropi moje znanje i veštine mogu biti od koristi drugima. Možda i ovde u zemlji čiji narod nam je najbolje pokazao šta je humanost.

PROČITAJTE I: Povređen spasavao putnike iz niškog "autobusa smrti"

Pre četiri meseca naša sagovornica je sa suprugom Muštabom Sadegijem, njihovim usvojenim sinom Šajanom Safavijem i menadžerom Hažirom Naderijem, krenula na Zapad. Put je vodio preko Turske do Srbije. Od oktobra je u Centru za prihvat migranata u Bosilegradu.

- Invalidska kolica me ne sprečavaju da ostvarujem snove - kaže Mahana. - Vežbam od 13. godine, a sport mi omogućava da testiram svoje granice. U Ginisovu knjigu rekorda ušla sam 2012. godine prešavši na rukama 1.864 stepenika do vrha tornja Milad u Teheranu. Nacionalne pararekorde i zlatne medalje osvojila sam kada sam podigla 127 kilograma tegova, preplivala 64 kilometra uz reku, osvojila dve zlatne medalje u streličarstvu...

Njen menadžer, Hažir Naderi, veruje da Mahana može da uradi sve što poželi:

- Neverovatna je žena, puna energije i novih ideja. U kampu je jedina sa invaliditetom, a najbolje raspoložena. Sa decom se igra, sa odraslima peva. I, sve vreme iskreno se nada susretu sa nekim iz Paraolimpijskog komiteta Srbije.

I dok se Mahana dvoumi gde bi živela, Azar je odlučio da ostane u Srbiji. Iako mu to nije bila prvobitna namera, sada ima azil i privremenu ličnu kartu naše zemlje.

- Došao sam pre dve godine i nameravao sam da nastavim prema Nemačkoj - priča Azar. - Prošao sam jednogodišnje izbegličko iskustvo u Iranu, Turskoj i Bugarskoj, i tek ovde u Srbiji prihvaćen sam kao čovek. Ovde sam prvi put istinski odahnuo, odagnao strah... Zaposlenima iz Komesarijata rekao sam da sam pravnik, ali i da sam svestan da moja diploma ovde ne vredi mnogo. Zato sam im i naglasio da mogu da radim mnogo poslova, da sam vešt u raznim zanatima.

Malo pomalo pokazalo se da je tako. Pridružio se Igoru i Željku, radnicima Komesarijata u stolarskoj i bravarskoj radionici, sa kojima poslednje dve godine provodi najviše vremena.

- Počeo sam da učim jezik, da idem u školu, da razgovaram sa ljudima - kaže Azar. - Najviše vremena pomažem stolarima, a u slobodno vreme, dok mislim na majku koja je ostala u mom rodnom Abutabadu, mašinicom na šperploči izrađujem portrete poznatih. Uradio sam likove Džonija Štulića, Nikole Tesle, Pavla Vuisića, Mika Džegera, Čarlsa Bukovskog, Fredija Merkjurija... I, posebno jednu pticu - feniks, jer poput nje "izgoreo" sam na svom migrantskom putu, a ovde u Srbiji ponovo sam se rodio. I želim da ostanem ovde.

Jasno mu je, veli, da se na Zapadu bogatije živi, ali ljudi su ga, kaže, ovde "kupili" za sva vremena:

- Verujem da će mi se ostvariti želja da radom uzvratim sve što mi je pruženo. Da potvrdim Senekine reči da "nijedna zemlja nije zemlja izgnanstva, već druga otadžbina".

SRPSKI PARATIM

ZBOG "putovanja", Mahana Jami kaže da mnogo manje trenira:

- Poslednjih meseci vežbam povremeno i osećam da mi je telo slabije, ali ne bojim se novih fizičkih izazova. Volela bih da mogu da vežbam i ovde. Jeste da sam negde "zacrtala" Hamburg kao mesto budućeg života. Ali, posle ova tri meseca u Srbiji, čini mi se da bih mogla da živim i u Srbiji. Samo kad bih mogla da se pridružim nekom srpskom paratimu.