НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ ПОДВИГ ГОДИНЕ: Повређен спасавао путнике из нишког аутобуса смрти

УДАРАЦ, не много бучан, чула се шкрипа метала, и већ у следећем тренутку био сам у снегу. Све се слегло, све је заћутало, а онда су се одједном зачули јауци и све гласнија запомагања повређених. Лежим, али свестан сам шта се десило. Одједном устајем, и хитам према олупини из које сам испао. Желим да видим треба ли коме помоћ.

Овако се Марко Јовановић (32), правник из Горњег Међурова крај Ниша, сећа страшног тренутка када је 21. децембра, око пола осам ујутро, воз на пружном прелазу ударио у аутобус препун путника, углавном деце. Од силине ударца, аутобус је на прузи буквално преполовљен, а петоро људи је погинуло!

- Пришао сам олупини и почео да чупам седишта, да крчим онај лом у аутобусу - још у неверици говори Марко. - Успео сам да померим и извучем повређене за које сам проценио да могу и да смем. Али је један човек лежао готово непомично, и њега нисам смео да померам. Само сам скинуо јакну са себе, шал и капу, и покрио сам га јер је дрхтао. Рекао сам му да се смири јер Хитна помоћ ускоро стиже.

Када је видео да ту више ништа не може да уради, Марко је прешао до другог дела раскомаданог аутобуса, где је затекао још гору ситуацију.

ПРОЧИТАЈТЕ И: “Најплеменитији подвиг године”: Наклон херојима наших дана

- Призор тешко повређене девојчице која виси из дела олупине прогањаће ме док сам жив. - Јауче и дозива помоћ, а ја немоћан! Онда сам чуо иза себе млађи глас како моли за помоћ. Окренуо сам се и видео да је нека цев притисла девојку која је губила дах. Успео сам да је ослободим и кренуо даље. Обишао сам још неколико путника, а онда сам одједном осетио бол у леђима.

Так тада, Марко је схватио да је и сам повређен. Срећом, како се касније испоставило, задобио је лакше повреде кичме. Неколико дана није могао да изађе из куће, осим до Клиничког центра, где му је као и осталим повређеним путницима указана лекарска помоћ.

ТРЕНУЦИ ИШЧЕКИВАЊА

- СВЕ се догодило у делићу секунде - прича Марко. - Један од путника је повикао: “Мајсторе, пази воз”. Били смо насред пруге, док се воз приближавао великом брзином. Само сам се запитао где ће да удари. Хтео сам да покушам да се бацим на под, да заклоним главу... Нисам стигао да реагујем, и само сам се препустио судбини.