Mati Efimija za “Novosti”: LJubav prema Bogu ponela sam iz porodice partizana

MALO je onih koji znaju da najpoznatija slikarka među monahinjama i najpoznatiji monah među slikarima, igumanija Efimija Topolski, potiče iz partizanske porodice. Ceo njen život liči na film: umesto za poslediplomske studije u Parizu, odlučuje se za Srbiju, a vrlo brzo posle magisterija odlazi u manastir. Pored ikona, slika i svetovne slike, postaje član najstarijeg likovnog udruženja kod nas - "Lada", oslikava ikonostase po hramovima u Francuskoj, a u pedesetoj polaže vozački ispit...

Danas živi blizu Išona, južno od Pariza. U Beogradu je bila kratko, tokom svoje samostalne izložbe "Mislim, tražim, čekam", u Galeriji 73.

Njen otac Vladan bio je partizan, a pre toga logoraš u Nemačkoj. Bukvalno je pobegao sa streljanja.

- Otac je o tome nerado govorio, toliko malo da čak ne znam ni u kom je tačno logoru bio. Imao je šesnaest godina kad je počeo rat.Uhapšen je i odveden na Banjicu, pa u Nemačku.

Možda porodica ne bi ni znala da je pobegao ispred streljačkog stroja da jedne teške, sparne noći nije u snu počeo da viče i davi suprugu. Nesrećna žena jedva ga je probudila, pa joj je, onako bunovan, ispričao celu priču.

- Kada su ih izveli izvan logorskih žica, otac je počeo da beži zajedno sa jednim austrijskim Jevrejinom. Utrčali su u šumu, a za njima Nemac. Popeli su se na drvo, pa kad je Nemac naišao, otac je skočio i udavio ga.

Begunci su potom preplivali Dunav, a pošto Jevrejin nije znao da pliva, Vladan ga je vukao. Kasnije, posle rata, Jevrejin mu je pomogao da dobije posao u Beču. Radio je na sistemima za navodnjavanje za velika poljoprivredna dobra. Očeve priče su nekadašnjoj Jasni Topolski, a danas monahinji Efimiji, zvučale tako neverovatno i fantastično, da mu ponekad nije verovala.

- Uvek se setim filma "Velika riba", u kom je sin ljut na oca jer priča priče u koje niko ne može da poveruje. Na kraju se ispostavi da je sve što je otac ispričao istina, samo malo stilizovana. Tako ni ja svom ocu nisam verovala da ume da vozi avion. Govorio je: "Postao sam pilot u Banjičkom logoru." Toliko smo ga začikivali da se naljutio i iskopao neki papir na kom je pisalo da je odlikovan kao pilot u NOB. Bacio je odlikovanje kroz prozor, pa je baka išla da ga traži.

U logoru su streljanje mogli da izbegnu samo oni koji znaju nešto da rade. Vladan se dobrovoljno javio kada su pitali da li neko zna da pilotira. I vrlo brzo je naučio. Kada je pobegao iz Nemačke u Srbiju, otišao je u partizane.

- Otac mi je pružio veliku ljubav. Dolazio je pred moju školu i donosio drugaricama i meni užinu iz pekare, bombone, žvake... Zbog njega sam bila "glavna". Slao me je u Englesku na letnje kurseve jezika, želeo da studiram prava na Itonu.

Iskušenica Četvrt veka provela i manastiru Gradac

Detinjstvo joj je prošlo na teniskim terenima, na Partizanovom stadionu, u Humskoj. Otac ju je podržavao i u tome sve dok nisu krenuli turniri. A onda je preminuo iste godine kada je upisala dizajnersku školu.

- Mislim da bi mi aminovao da budem umetnica. A monahinja? Ne verujem - kaže naša sagovornica, i dodaje da veruje kako joj je Bog preko njega dao mnogo ljubavi, da je više nikada ne bi tražila od ljudi.

- Ljudi koji u detinjstvu ne dobiju ljubav, uvek je traže. Ako dobiješ obilje ljubavi kao dete, uvek je imaš dovoljno da je deliš sa drugima. To je veliki dar od Boga. Otac je imao dovoljno para da operiše bolesno srce u Švajcarskoj, ali nije želeo. Odlučio se za operaciju u Beogradu, da bi meni ostavio ušteđevinu, i preminuo. Zahvaljujući njegovoj ušteđevini mogla sam bezbrižno da studiram.

Očev novac pomogao joj je i kada je došla u Beograd, posle četvrt veka provedenih u manastiru Gradac, a pre nego što je otišla u Francusku.

Otkad zna za sebe, od najranijeg detinjstva, crtala je i pisala pesme. Bilo je jasno da je okrenuta umetnosti, a u tome ju je podržavala majka. Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej bili su joj druga kuća. Upisala je grafički smer u Dizajnerskoj školi. Nisu joj išli precizni radovi, ali bila je najbolja iz slikanja i zato je upisala Likovnu akademiju.

- Još u petom razredu naišla sam na reportažu o manastiru Crna reka. Bila sam zadivljena načinom na koji žive iguman i dva iskušenika. Rešila sam, čim se završi školska godina - odoh ja tamo. Naravno da je sve bila dečja maštarija, ali to pokazuje moju sklonost ka monaštvu veoma rano. Mada mi je sve išlo lepo i lako u svetu slikarstva, nisam sebe tu videla - kokteli, otvaranja izložbi, druženja...

Čuveni slikar Vlada Veličković predlagao joj je da "samo malo nauči francuski" i upiše poslediplomske studije u Parizu, odakle bi joj sva vrata bila otvorena. Mislila je: "Ako svet ne može da prepozna moju umetnost bez francuskog, onda neću da me ovde vole ni sa francuskim."

- Nije mi se dopalo to što sam videla - da je umetnost u kandžama novca, da on diktira šta će se izlagati, ko će biti gore, a ko dole. Dosta je toga što danas zovemo umetnošću, a u stvari je konfekcijska umetnost. Ako galerija izlaže geometrijsku apstrakciju, oni vaš rad neće gledati ako se ne kreće u tim okvirima, makar doneli i remek-delo.

U to vreme družila se sa grupom mladih, zanesenih ljudi, koji su živeli asketski, studirali teologiju ili filozofiju. Preneli su na nju svoj entuzijazam i jedan za drugim su počeli da odlaze u monaški život.

- U manastirima u Srbiji nema pustinjskog života, tu su gostoljublje i druženje. Tokom celog svog iskušeničkog perioda bila sam na krilima vetra, sve sam mogla da postignem. Sve mi je bilo lepo - želela sam da čuvam i krave i svinje, skupljam jaja, molim se Bogu, čitam psaltir... Nije mi palo na pamet da slikam. Mesecima sam plakala suzama radosnicama kad sam stigla u manastir Gradac.

Tu je provela četvrt veka i stvorila pravu malu monašku umetničku koloniju. Godinu dana pre pedesetog rođendana, počela je da priča kako će joj se nešto krupno desiti baš na jubilej. I zaista, dobili su novog vladiku i ona je odlučila da nastavi da se usavršava na drugom mestu.

Sada živi u Manastiru Uspenja Presvete Bogorice, poznatom kao Išon, u Francuskoj. Nekadašnji motel, jedan Francuz, slikar, koji je prihvatio pravoslavlje u Ruskoj zagraničnoj crkvi i zamonašio se, pretvorio je u manastir. Kada je napustio ovaj svet, otac Luka je ostavio svojoj "naslednici" mnoštvo slikarskog materijala, pigmenata, četki, papira...

Nedaleko je budistički centar, pa joj često, osim turista, svraćaju i komšije, budisti. Glavno "društvo" su joj ovce, mačke, puževi golaći, jedan jež. I svi se hrane na njenom "kazanu". Tu je naučila da vozi, sada uči francuski, oslikala je ikonostas u našoj crkvi u Antverpenu, a čeka je i oslikavanje velikog krsta za jednu katoličku crkvu u Parizu.

U KONAKU UZ GITARU

KADA slikam ikone po narudžbini, striktno se sa ljudima dogovorim o tome šta žele, ali uvek ostane prostora za kreativnost. Želim da ljudima ikona bude radost i da im otvori vrata molitve. A ovo drugo... Pa, to je kao da sam bila na liturgiji, pevala, pa posle svi došli u konak, za trpezu, i neko uzeo gitaru, pa pevamo nešto drugo... Čovek je širi od kosmosa. Jedna ličnost u sebe može da smesti i ikonopis i slikarstvo koje zovemo umetničkim - kaže mati Efemija.

MUKE Sa IKONOPISOM

SVI su očekivali od mene, kao akademskog slikara, da će mi ikonopis biti "mačji kašalj". Ali, silno sam se namučila. Vratila sam se u vreme dizajnerske škole, kada se zahtevala velika preciznost. Morala sam da naučim pravila jer sam shvatila da, dok ih ne naučim, neću imati slobodu da iz njih izađem. Duhovnik mi je iskreno rekao: "Ne znam šta ću s tobom. Nisi baš nadarena za ikonopis, nisi nadarena ni za pojanje, idi bar nauči domaćinstvo i poljoprivredu!" Mučila sam se jer nisam htela da preslikavam, već da savladam veštinu srednjovekovnih slikara - priča monahinja.