Emina, pesma koja živi i koja spaja

U SRCA naroda koji se stalno sudaraju i stradaju kao oni magarci na ćupriji, potrebno je usaditi ljubav, uzvišenu lepotu čežnje koja zaokuplja sva ljudska čula.

Takvu je viziju imao veliki srpski poeta Aleksa Šantić, ispod čijeg su pera, u rodnom mu Mostaru, potekli njegovi najlepši stihovi.

Vizija mu se donekle ostvarila. Tri rata, ko zna koliko frontova, ofanziva... I ko zna koliko stradanja i kakvu, a moguće je, nemerljivu, mržnju nadživela je njegova “Emina”, svevremena pesma o ljubavi. I ona je danas simbol i veza u srcima svakog Mostarca, kome god narodu i kojoj god veri da pripadaju.

Stihovao ju je Šantić, 1902, u svojoj trideset četvrtoj godini. U pesmu je udenuo čulnost, svetlost, zvučnost i sve boje tadašnjeg mostarskog miljea. Kao što su Sofka i Koštana udenule sebe u Vranje Bore Stankovića. Poruka im je istovetna: Ljubav je večna, njoj se treba prepustiti, u njoj uživati, s njom bolovati. Nikad ratovati.

Mostar, ovih dana...

Neretva “čas zlatna, čas plava, u njoj se ceo svet odslikava”. Iznad, na levoj obali lučkog mosta, stara je mahala Luka. Ovde je živela Emina Sefić, živa rana pesnikova. Ovde su joj Mostarci, pre deceniju i po, podigli spomenik. Pevao je, tada, hor devojaka “Mostarske kiše”. Bio je dan prepun muzike i poezije.

Ona, nekadašnja lepotica, zaustavljena u bronzanoj figuri, sa ibrikom u ruci. Oko nje je cveće, kao da je upravo krenula da se “baštom šeće”.

U bašti je i kafić. Sedi mlad, lep svet, prilično razgolićen. Logično, vrućina je... Malo ko obraća pažnju na bronzani spomenik. Jer, ovo više nije, ono, Šantićevo vreme čežnje. Sve je golo i sve nadohvat. I, šta tu ima da se čezne.

- Emina Sefić udala se u staru uglednu porodicu Koludar, za isto tako lepog kao i ona Avdu Koludara, veletrgovca - priča nam mostarski profesor književnosti Ranko Čvoro. - Umrla je oko 1960. Koju godinu pre njene smrti sreo sam je. Razgovarali smo. I tada je nekadašnja lepotica, a preda mnom starica, sačuvala onu lepotu o kojoj je pevao Šantić. Prodorne oči, gotovo nestvarne, ljubičaste boje... Otmeno držanje... Sve: pokret, govor. Ona, zapravo, zaključio sam iz tog razgovora, nikad nije bila Šantićeva fizički dotaknuta ljubav. Ona je bila njegova čežnja. Ona je pesma koja i danas peva. Živi i spaja nas. U srcu je svakog Mostarca, bez obzira na to kojem narodu i veri pripada. U srcima je svakog Mostarca koji je otišao, koji se vratio, koji ju je poneo u svoje daleke domove. Jer, znate, ima ispevanih i pesama koje se pevaju. Šantićeva Emina je živa, jer je poruka ljubavi svevremena.

Sokak nekadašnjih Sefića, pa sokak Koludara... Kucamo na sva vrata. Nema odgovora. Samo se ljubičaste i žute smokve njišu na vetru koji kovitla odozgo sa Veleža. Emina je sa Avdom Koludarom izrodila četrnaestoro dece. Unuci su joj, kažu nam u Mostaru, rasuti po celom svetu. A najmlađa ćerka Šerifa umrla je u Mostaru posle poslednjeg rata.

- Koliko sam upisao u sećanje iz razgovora sa Eminom - slušamo priču profesora Ranka Čvora s kojim se provlačimo uskim mostarskim sokacima - Emina je drugovala sa Šantićevim sestrama. Otac joj je već u petnaestoj lice pokrio zarom. Neko mu je dojavio da se sin Riste Šantića u to lepo lice zagledao. A kojoj mostarskoj devojci ne bi bila čast da je Aleksa Šantić pogleda? Bio je veoma lep, stasit, pametan, otmen. Pravi izdanak hercegovačkih, mostarskih Srba. Ali Emina nije bila njegove vere... Kako god da je bilo, njihova pesma ljubavne čežnje živi. Zapravo, živi neprolazna umetnost takvih stihova. Takve lepote... I, posebno, vrednost poruke: Večno je ono samo što je vredno, ljubav u svakom smislu ove uzvišene reči.

U DANU Eminine smrti, starica seda Katica mahalom je pronela glas: Umrla Emina. Sela je i dopisala poslednju strofu na original pesme. “Umro stari pesnik, umrla Emina, ostala je pusta bašča od jasmina... Salomljen je ibrik, uvelo je cveće, pesma o Emini nikad umret neće.”

SAMO O LjUBAVI

SPOMENIK Emini umetnički je osmislio vajar iz Velike Kladuše Zlatko Dizdarević. Na otvaranju, ovaj umetnik je kazao da je umetnička vizija univerzalne hercegovačke lepotice. U danu kada je spomenik otkriven bilo je reči samo o ljubavi.

Sutra: Samo se na kamen naslanjamo