Slava nas okuplja pod kandilom i ikonom

Krsna slava, krsno ime, svetac. Društveni, porodični i crkveni praznik kod pravoslavnih Srba glavni je obred, koji pod kandilom i ikonom vekovima okuplja porodicu i prijatelje. Srbi slave više od 80 krsnih slava, a Sveti Nikola je svetitelj koji bdi nad najviše pravoslavnih porodica u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj i svim drugim krajevima gde živi srpski narod.

Nije važno koliko je ljudi za trpezom, ali slava ne bi trebalo da se proslavi bez prethodnog odlaska u crkvu. Istina, u manjim mestima ili za "ređe" slave sveštenik dolazi u kuću pre ručka da zajedno sa domaćinom seče kolač.

Iako u etnologiji i istoriji ima nekoliko teorija o poreklu slave u pravoslavnih naroda, među vernicima je dominantan stav da je slava u vezi sa primanjem hrišćanstva, odnosno krštenjem predaka na dan sveca koji je odabran za patrona.

Krsno ime, uz neizostavni kosovski mit, smatra se delom srpskog nacionalog identiteta i naslednim porodičnim dobrom, koji se od predaka prenosi po muškoj liniji. Tradicija svedoči da je odabir sveca zavisio od domaćinstva do domaćinstva, ali da je crkva iz praktičnih razloga često savetovala porodicama da za krsnu slavu odaberu svetitelja, koji se praznuje s kraja jeseni, zimi ili u rano proleće. Srpski narod tada je bio uglavnom zemljoradnički, pa je tokom leta najviše bilo posla u njivi.

Glavni čin slave je dizanje slave i napijanje u slavu, odnosno obredno rezanje, prelivanje vinom i okretanje kolača u pravcu kretanja sunca. Domaćin i sveštenik drže zdravicu u ime sveca i napretka kuće. Iako se običaji razlikuju u pojedinim krajevima Srbije, proslava svetitelja zaštitnika kuće obavlja se u krugu porodice i najbližih prijatelja, koji se zajedničkom molitvom nad gozbenom trpezom zahvaljuju svecu na svim darovima.

Preterivanje u hrani i piću nije u duhu pravoslavlja, pa su kolač, žito, sveća i kandilo nad ikonom dovoljni svakom domaćinu i njegovim najbližima da pokažu ljubav, molitvu, pokajanje i spremnost na praštanje.

Sveti Nikola Čudotvorac izuzetno je poštovan svetitelj u srpskom narodu, a evidentirano je da se proslavljao još u 13. veku u reformama Svetog Save. Sabor Svetog Arhangela Mihaila ili Aranđelovdan, druga je najbrojnija srpska slava, a mnoga narodna verovanja pripisuju se ovom svecu. Iako postoji verovanje da se za ovog sveca na slavsku trpezu ne iznosi žito jer je živi svetac, crkveno tumačenje je drugačije i smatra da je žito dar Bogu, čime se simbolizuje vera u opšte vaskrsenje i žrtvu koja se prinosi u ime svetitelja, pa i Arhangela Mihaila. Najrasprostranjenija prolećna slava je Đurđevdan.

Pravoslavna crkva izričita je i po pitanju posnih ili mrsnih slava, ističući da slave nisu ni posne ni mrsne već da je reč o danima kada se svetitelji proslavljaju. Tako je za Svetog Nikolu obavezna posna trpeza zbog nastupajućeg božićnog posta, dok će za ostale svetitelje zavisiti od dana u crkvenom kalendaru koji je određen kao postan.