Drago Malović: Neću valjda dugo kao Đekna

VEST objavljena kao „skandalozna“ - da je glumac Drago Malović, popularni Radosav iz serije „Đekna“, zaboravljen od svih i smešten u staračkom domu - nije tačna.

To za „Novosti“ kaže sam Malović, koji duboku starost provodi u svom stanu u podgoričkoj Ulici Vasa Raičkovića 38, okružen pažnjom dece i unučadi.

- Čuo sam i ja da tako pišu novine i da se preko toga „Fejsbuka“ priča da sam neđe u domu u Risnu - kaže, obradovan gostima iz „Novosti“.

Malović živi sam, u lepom stanu prepunom još lepših uspomena. Porodica, sin i dve kćerke, unučad - a njih je sedmoro, plus troje praunučadi - uverili smo se, i te kako brine o svom slavnom članu, glumcu koji je u bivšoj Jugoslaviji postao poznat, nekako, tek pod stare dane. Onda kada je ovekovečio lik starog Crnogorca Radosava u seriji „Đekna još nije umrla, a ka’ će - ne znamo“.

- Nema dana da neko od njih ne dođe. Donesu mi sve šta mi treba, a četvrtkom dolazi Lidija iz gerontološke - kaže Drago. - Ništa mi baš ne fali, iako sam nagurao 88 godina. Kćeri me vode kod doktora, a on pita: „Što ste ga doveli?“ Zdrav sam, čudo jedno. Sad samo čekam da me Bog uzme, da idem kod moje Kose, kasnim već ohoho...

Ne krije bol za suprugom Kosom - Kokom, bez koje je ostao pre devet godina. U slavu njenih seni recituje nam, strasno i dirljivo, Šantićevu „Moju komšinicu“.

- Eto, pamtim te stihove, do jednog, od 1949. kada sam ih naučio i počeo da se bavim glumom u nikšićkom „Zahumlju“, a štošta drugo zaboravljam - kaže.

Imao je više od 80 godina kada je još glumio, u predstavi „Višnjik“ Antona Čehova u produkciji Kraljevskog pozorišta „Zetski dom“. Onda su, veli, noge počele da ga izdaju, a i dosta je bilo - ravno 60 godina na daskama koje žive znače, dvadesetak uloga u filmovima i još toliko u TV serijama.

- Vazda su to bile epizodne uloge - seća se - ali sam igrao sa svim velikim glumcima one Jugoslavije. A taman kada odoh u penziju, pre četvrt veka, odigrah tog Radosava i postadoh zvezda!

Za ulogu Šavničanina u kultnoj TV-seriji „Đekna još nije umrla a ka’ će ne znamo“, zajedno sa Ljiljanom Kontić (glumila Ljeposavu) od naših „TV Novosti“ laskavu titulu „glumački par godine“ dobio je 1979. godine. To priznanje i „Trinaestojulska nagrada“ najdraži su mu, kaže, uz plaketu počasnog člana Crnogorskog narodnog pozorišta koja krasi „zid uspomena“ u njegovom stanu.

- Pisali su da su me zaboravili i država, i kolege, i porodica, da sam neđe u domu za stare, a nedavno su došli iz udruženja Crnogoraca u Švajcarskoj da me obiđu, pošto su prethodno čuli da sam umro! - priča, nekako baš onim Radosavovim, „drobnjačkim“ akcentom kojim je osvojio bivšu Jugu.

Pozovu ga, kaže, telefonom, Slobo Marunović i drugi glumci iz CNP, dva puta ga je posećivala Vesna Pećanac, udovica režisera Živka Nikolića koji je u pozno doba otkrio i afirmisao Dragov beskrajni talenat. Kćerke i sin, unuci, dolaze bukvalno svakog dana, donesu šta treba.

- E, ali baš sam nešto razmišljao da će se, možda, ta priča o mom odlasku u starački dom obistiniti - otvara dušu glumačka legenda. - Moja deca imaju svoje probleme i svoju decu, rade, pa se pitam da li je fer da im više smetam. Ako odem - to nije zato što to hoće oni, već ja. Pazi, postoji velika opasnost da im još dugo budem na treretu: moj otac je umro u 102. stric u 104. a sestra koja je živela u Kanadi - u 106. godini. Ne daj bože da i ja toliko potrajem!

Drago odavno ne izlazi iz stana, niti više misli da krene „put Šavnika“. Prebira uspomene, čita knjige, gleda TV, obavezno prelista i dnevne novine, tek da vidi „da nije ko umro u Nikšić“.

- Đeca su tu skoro bacila onaj Radosavov crveni, šupljikavi džemper - zaiskri suza dok nas časti čistom lozovačom.