Zašto žene zvocaju?

Opet si ostavio čarape na sred sobe. Misliš li da one imaju moć da se same sklone ili da u toku noći dolazi čarobna vila da pospremi sav nered koji napraviš? Nikad nigde ne idemo. Uostalom, zašto bismo i išli kad me tretiraš kao sluškinju, a ne kao ženu? Opet ćutiš? Pa da, radiš kako ti odgovara i onda ćutiš. I ja bih ćutala da mi je sve potaman. Čekaš da me prođu "bubice", je l'? Nisam ja luda, znaš, nego me ti izluđuješ. Trebalo je sve da mi bude jasno još onda kad si pojeo poslednju kockicu čokoladice umesto da je meni ponudiš.

Kad se prvi put sretne sa ovakvim komentarima, muškarac će biti zbunjen. Neće znati šta ga je snašlo i pitaće se kad se njegova mila lepotica pretvorila u razjareni vulkan. Kako vreme prolazi i ovaj scenario počne da se ponavlja, oguglaće i čekati da oluja prođe kako bi demon napustio njegovu dragu. Sa drugarima sapatnicima će komentarisati da on tu baš ništa ne može da uradi jer su žene stvorene da zvocaju. Da li je zaista tako, pitamo muškarca, psihologa i autora knjige "O zvocanju i ljubavi", Nebojšu Jovanovića. Sagovornik "Života plus" primećuje da na pitanje zašto žene zvocaju nisu odgovorili ni mnogo veći umovi od njega, ali je u svojoj knjizi pokušao da pruži skromni doprinos na ovu večnu metafizičku temu.

- Zvocanje je ženski pokušaj da vaspitaju muškarce po svom ukusu i društveno prihvaćeni način ispoljavanja agresivnosti kod žena. Shvativši da su muškarci podložniji osećanju krivice i manje sposobni da podnose neprijatnost optuživanja da "nisu dobri", što je odraz njihove vezanosti za majku, žene su otkrile "metod zvocanja" kao vaspitno sredstvo koje "pali" kod većine muškaraca i nekako ih natera da budu poslušniji. Taj metod se prenosi generacijama kao "korisno žensko oruđe" u borbi za dominaciju između polova - ističe Jovanović.

Neće se sa njim složiti mnoge pripadnice nežnijeg pola ističući da ni one ne vole da zvocaju. Ali, moraju. Uverene da su muškarci po prirodi pasivni i skloni da se uljuljkaju u odnos i ne rade na njemu, žene preuzimaju stvar u svoje ruke. Jer, čini se, drugog izbora nemaju. Pa onda krenu da prigovaraju. A to čine 7920 minuta godišnje ili dva i po sata nedeljno, ako je verovati naučnicima.

- Izraz "radimo na odnosu" ukazuje da žene građenje veze doživljavaju kao posao, rad. Međutim, u praksi, najčešće se susrećem sa time da su "rad na vezi" ili "razgovori o nama" uglavnom "rad na njemu" i "razgovori o njemu". Iskazuju potrebu žene da promeni i vaspita muškarca. Najčešće bude problem to što žene, umesto da rade na sebi, mnogo više energije usmere na pokušaje da promene partnera. Ne radeći dovoljno na sopstvenom razvoju osećaju se nezadovoljnima, pa nezadovoljstvo sobom usmeravaju na partnera i kreću sa zvocanjem - objašnjava psiholog.

Ponovo se žene neće složiti. Priznaće da razlog zvocanja jeste nezadovoljstvo, ali ne sobom, nego partnerom. I da jedva čekaju da se nešto promeni kako bi prestale sa neželjenom aktivnošću. Ali, gotovo nikad se ne menja. A iz začaranog kruga postaje sve teže izaći. Kako godine prolaze, arsenal oružja postaje sve bogatiji - od naizgled banalnih stvari koje se tiču poslova u kući, preko partnerovog izbora da vreme provede u druženju sa ortacima, do njegove nespremnosti da radi na odnosu. A ako baš hoće da nokautira protivnika, pucaće iz teške artiljerije izvlačeći argumente iz davne prošlosti. Ali, da žene zapravo ne žele promenu, tvrdi naš sagovornik definišući zvocanje kao aktivno održavanje postojećeg stanja, "kobajagi" aktivnost u kojoj ne postoji stvarna želja da dođe do promene.

- Kad vidite da nešto ne daje rezultate, promenite ponašanje. Ako stalno pokušavate da na isti, neuspešan način rešite problem, vi zapravo ne želite da ga rešite, već imate neku drugu potrebu. Najverovatnije potrebu da se isprazni agresija i nezadovoljstvo, a ne učini ništa stvarno na promeni odnosa. Žena koja zvoca ima utisak da je aktivna, a zapravo se stvari kreću u krug. Da stvarno hoće da promeni nešto, jasno bi postavila zahtev partneru, pitala ga da li nešto hoće ili neće, kakvi su njegovi uslovi, pregovarala, dogovarala se, sa ishodom koji bi bio ili usklađivanje potreba ili razlaz - jasan je psiholog.

Ma kakvo zvocanje bilo, maratonsko ili sprintersko, spontano ili posledica dugog "ključanja", praćeno suzama ili vikom, ono iscrpljuje obe strane. Lečenje ove "boljke" nije lako, ali ako zaista želite da pokušate, morate biti spremni na samoanalizu. Naš sagovornik kaže da bi žena trebalo da razmisli o stvarnom izvoru svog nezadovoljstva, da li od partnera traži nešto što bi trebalo da očekuje od sebe i da li stvarno želi promenu u odnosu. A ako želi, neka se zapita zašto koristi metod koji ne daje rezultate.

- Kada bi muškarac prahvatio da radi ono zbog čega mu zvoca, da li bi bila zadovoljna ili bi ga doživela kao poraženog i pokorenog? Žene često ostave muškarce ili ih ne poštuju upravo kad oni pristanu na njihovu dominaciju. Ako žele ljubav, potrebno je da shvate da se to osećanje ne može iznuditi. Može se iznuditi osećanje koje liči na to, ali ne i ljubav. Iznuđena ljubav se ne doživljava kao stvarna, pa se onda ponovo javlja nezadovoljstvo. Sve u svemu, potrebno je razumevanje prirode ljubavi i bliskosti. Tu ništa ne može na silu. I žene i muškarci se plaše ljubavi i stvarne bliskosti i vezivanja i zato igraju razne "igrice" kroz koje izvlače psihološke koristi. Menjamo ono što stvarno želimo, glavnu nagradu, bliskost, za utešnu, dominaciju nad nekim ili zavisnost od nekoga - zaključuje psihoterapeut.

MOMCI SE ŽALE NA NEDOSTATAK SEKSA

Istina, ima i muškaraca koji zvocaju, ali oni to čine znanto ređe nego žene, smatra Nebojša Jovanović.

- I kada zvocaju, nevešti su i nedovoljno uporni u tome, fali im ta stabilna energija koju žene imaju. Kad zvocaju, najčešće je to vezano za nedostatak seksa, za ženino zvocanje i nepoštovanje njegovih obaveza, posla, retko za neurednost žene i neodržavanje kuće. Muškarci koji su skloniji zvocanju uglavnom su feminizirani ili imaju neke opsesivne crte karaktera - primećuje psiholog.