Predrag Radonjić: Srbi na KiM odavno žive u “doba korone”

Tako se članovi prištinskog Narodnog pozorišta sa sedištem u Gračanici, ovih dana bave i humanitarnim radom, šalju stihove i poruke podrške svojoj publici.

- Da, naš slučaj je zaista specifičan. I pre ovog vanrednog stanja naš rad je bio, najblaže rečeno, neuobičajen za druga pozorišta. Od proba u garažama i fabričkim halama, igranja za jednog gledaoca ili nekoliko njih u enklavama, izvođenja predstava u portama manastira i razrušenih domova kulture, do dvorišta povratničkih kuća omeđenih bodljikavom žicom - kaže na početku razgovora Predrag Radonjić, direktor pozorišta u Gračanici. - Iako smo u poslednje vreme prilično "unormalili" rad, igrajući predstave u koliko-toliko uslovnim salama na KiM, gostovali u drugim delovima Srbije i regiona (pa i Rumunije, Nemačke i Švajcarske) - nikada nismo odustajali od "gerilskog" načina rada. U ovom trenutku, čini mi se da ćemo mu se i vratiti, na naš prepoznatljivi način.

* Kada očekujete nastavak proba?

- Još nemamo informacije da li će probe moći da se odvijaju, sa koliko učesnika, kakvim merama zaštite i u kojim prostorijama. Takođe, ni kako će predstave moći da se igraju: u zatvorenim prostorima ili na otvorenom, sa koliko gledalaca, na kojoj međusobnoj udaljenosti. Nas je vanredno stanje prekinulo pred sam kraj priprema jedne, za naše uslove velike predstave - Goldonijevih "Ribarskih svađa" u režiji Milana Karadžića. Biće nam potrebne dve nedelje da se podsetimo i dovršimo započeto. Jedva čekamo odobrenje da to i uradimo, a onda i nastupimo pred publikom.

* U međuvremenu, umetnici na svoj način pomažu sugrađanima?

- U volonterskom radu i dopremanju pomoći starijim licima posebno se angažovao Branko Babović, dok su se Milan Vasić i drugi glumci oglasili internet porukama i stihovima.

* Kako se snalazite u uslovima "dvostrukih" vanrednih mera?

- Mi smo institucija Ministarstva kulture Vlade Republike Srbije i rukovodimo se njihovim regulativama i instrukcijama, bez obzira na to što je sedište u Gračanici. Dakle, ponašamo se kao da je naše pozorište u Vranju ili Kruševcu. U praksi, prinuđeni smo nerado (individualno i institucionalno) da se dovijamo i u odnosu na mere koje su propisale vlasti u Prištini. Ali, to je deo paradoksa i težine života u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji. Već postojeći etnički, kulturni i jezički karantin pojačao se sa još dva izolaciona obruča: vanrednog stanja u Srbiji i vanrednih mera kosovskih institucija.

* Hoćete li biti u mogućnosti da ostvarite sve najavljene projekte?

- Posle "Ribarskih svađa", planirali smo rad na predstavi "Nesporazum" , Nenada Todorovića, Sterijine "Ajduke" i dramu Aleksandra Jugovića "Placebo". Spremni smo da sve to realizujemo u zgusnutom vremenskom intervalu, ako bude moguće. Za svaki slučaj, u dogovoru sa umetničkim savetom i upravnim odborom našeg pozorišta, u finalizaciji smo priprema za početak proba predstave "Teatar Maher". Reč je o skromnijoj produkciji, prilagođenoj igranju u prostorima sa manjim brojem gledalaca i na otvorenom. Čitajuće probe počećemo putem interneta i konferencijskih veza već naredne nedelje, a scenske probe organizovaćemo na otvorenom - na platou ispred Doma kulture u Gračanici.

* Kažete da je ovo iskustvo za Srbe na KiM još jedan "izolacioni omotač" u nizu već viđenih?

- Čini mi se da je dobar trenutak da se makar poneko zapita, sa ovim iskustvom vanrednog stanja i zabrane izlaska, kako je starcima u nekim od kosovskih gradova, čiji oronuli kućerak čuva policija i uz čiju pratnju jednom dnevno odlaze u prodavnicu... Kako je ljudima koji decenijama koriste etnički odvojeni, "aparthejd prevoz", jer ne mogu (ili ne smeju) da koriste javni saobraćaj na Kosovu. Novi pandemijski termini su nama veoma poznati i bliski. Volim da kažem, ne bez izvesne ironije, da su i naše pozorište i naša publika specijalisti za vanredna stanja. I da u sebi, možda, imamo pojačani psihološki imunitet - za prilagođavanje i preživljavanje.