TV KRITIKA: Duboka istorija Istog

RAZLOZI fascinantnog uspeha "Južnog vetra" (završnu epizodu serije gledao je u prošlu nedelju svaki drugi gledalac RTS!) nisu samo u vešto uvezanoj dramaturgiji i superiornoj režiji, koji zajedno polaze od jednog modernog shvatanja dinamike filma, niti u sjajnim glumcima, koje predvodi protagonist našeg vremena Miloš Biković, niti u polifonoj rok vertikali režije zvuka, nego i u dubokim korenima našeg ponašanja, u prastaroj balkanskoj tradiciji. Mitski heroj, sapet koncima sudbine i predodređen zlom, probija se prema nama još od homerskog doba. On je kažnjenik bogova, koji mu ne daju da ostvari običnu ljudsku sreću, već ga iznova bacaju u nova iskušenja i nagone na nove zločine; njima (tim zločinima) predodređena je herojeva sudbina, kojoj ne može umaći. Tako vekovna mitološka matrica doseže od antičke tregedije do našeg surovog i svakim nasiljem obeleženog doba i funkcioniše u novom, postmodernom narativu. Dvadeset prvi vek obezbeđuje spektakularne tehnološke prednosti u svetu terora, moralnog sunovrata i serijskih ubistava: tu je vatromet specijalnih efekata i "zid smrti", po kome ganja svoje aždaje (anti)heroj "Južnog vetra", Petar Maraš.

Izuzetno je i to što Maraš ima i filmsku tradiciju i to domaću, koja seže do Živojina Pavlovića i njegove metafore "Zida smrti". U suštini, matrica "Južnog vetra" leži u jednom mnogo starijem otisku, koji je Pavlović ostavio u svom prvom filmu "Povratak" (1966), koji je, istovremeno, rodonačelnik tzv. crnog talasa i prva velika uloga Bate Živojinovića. Batin "Al Kapone", rođen u periferijskim udžericama oko Crvenog krsta i na dorćolskoj jaliji, priča je tačna, izvorna, nastala sredinom pedesetih u ispovesti "večitog robijaša" Save Jokića, koje se Pavlović nekako domogao i kojoj pošteno pripisuje sav svoj uspeh. "Petar Maraš" je sin (ili možda unuk) beogradskog "Al Kaponea", tragičnog antiheroja društvene margine, koji izlazi iz zatvora sa idejom da se okane zločina i započne pošten život. Oba junaka neće staro društvo, hoće "bolji svet", žele decu, porodicu, dom. Ali tu su bogovi u liku Službe, kojima ne treba pošten građanin, nego doušnik, saradnik i "zaštićeni svedok". Kao homerski heroji, obojica su predodređeni zlom sudbinom, doživljavaju slom i vraćaju se u podzemlje, gde ih čeka "duboka istorija Istog" (Rolan Bart). Samo što je drugo vreme, što ne sevaju više pesnice i poneki nož, nego Beogradom prašte hekleri i tutnje helikopteri. Naše vreme je daleko surovije, nego Pavlovićevo i Jokićevo, iako bi se tragovi nekog romantizma mogli pronaći na obe strane.

Između Žike Pavlovića i Miloša Avramovića stoji Kopola, tačnije, njegov mlađi Korleone. Majkl isprva ima istu ideju: izaći iz sveta zločina, pretvoriti se u Nešto Drugo, napustiti maligni fatum očeva i dedova; jednu kriminalnu imperiju zločina pretvoriti u digitalni klaster, plaćati uredno porez i graditi ličnu sreću. Ne može. Stara matrica mora se ispuniti po propisanom redosledu, kako je opevao Orfej, a opisao i utvrdio Aristotel: zavrteće se ponovo "zid smrti" Žike Pavlovića, suštinska metafora jedne teške i nepromenjive socijalne statike, iz koje mrdanja nema. U filmu, tu "statiku" izražavaju dva velika filmska znaka, Bata Živojinović i Al Paćino i jedan koji to tek postaje, Miloš Biković.

Pavlović je imao problema sa nimalo mitološkom Službom i njenim mitskim šefom Penezićem. U filmu "Povratak", milicija na kraju ubija "Al Kaponea", što je bilo svetogrđe i što Krcun nije hteo da dopusti ni po koju cenu. Milicija je bila naš čuvar i (veliki) brat. "Milicija Petra Maraša" nije ni čuvar, ni brat, nego saučesnik zločina i organizovanog kriminala. Čauši istog velikog šefa (među kojima je bio i sam Marašev otac "Laza", odlični Diklić), sada su bosovi narko-lanaca, koji rade sa Bolivijom i Avganistanom i preko leševa zgrću milione. Pomalo je neverovatno da u našem vremenu još postoje i dišu negdašnjim ideološkim nabojem (zovu se "Crveni", nose lenjinske "furaške" i dive se sovjetskom filmu "Pastir Kostja"!). Štaviše, oni su društvena sila koja nam, iz zakulise, kroji kapu i dan-danas. Ti džepovi prošlosti toliko su urasli u naše društveno tkivo, da u seriji održavaju onu "duboku istoriju Istog" i funkcionišu kao metafora, makar i da su znaci jednog bivšeg vremena. Zato je ponešto na kraju "Južnog vetra" i ostalo nejasno i nedorečeno, možda i nerazumljivo mlađim naraštajima, ali ne mora se baš sve reći; autor je taj koji određuje meru.