Žestoko saopštena istina: Miro Vuksanović dane ispunjava pisanjem

Ceo svet mala korona

Nikad ranije u istoriji sveta nije kao ove godine ista nevidljiva stvarčica nagnala ljude na celoj planeti da izgovaraju istu reč, trpe istu muku i osećaju isti strah. Mala korona je tajnim načinom sve to nezapamćenom brzinom stvorila. To u isti mah pokazuje da su svi ljudi jedno i da im je žestoko saopštena takva istina. Kažnjeni su da budu zajedno a da ne smeju da se približavaju. Možda će se zavaditi i oni što se vole ako ne nađu pravi zagovor.

Samoća i razgovor sa sobom

Tako je čoveku dato da se sabere, da se suoči sa sobom i pita kako se u mikronu može ogledati celo čovečanstvo. Nije greška u sićušnim pojavama, jer ih ne bi bilo da čovek nije negde pogrešio. Previše se zaneo svojim naučnim uspesima i zaboravio naučnike. Zagledao se u zvezde, a nastradao od "slepog miša". Video svemir ali ne i trun na ruci. Proživeo je milenijume i vratio se u magareću klupu da ga uče zašto treba često prati ruke. Umesto da sluša, čovek pokušava da pere ruke od svega.

Uzaludno okrivljivanje

U ljudima je oštro čulo za traženje krivca. Čim su nekoga odabrali za kamenovanje, bude im lakše. Veruju da nevolje donose drugi. Ne znaju da su i oni nekome drugi. Davno je nastala takva ravnoteža. Najbolje je vidimo kad se, kao sad, drastično poremeti.

Znanje i nemar

Davno smo naučili da na svetu nema dva ista čoveka i da su sve snežne pahuljice međusobno različite. Sada, kad se branimo ostajanjem u kući, ima razloga da posumnjamo u svoje znanje. Možda smo zaboravili da sneg ne pada samo da bi zverke pokazale tragove no da bi pročistio ono što je čovek uprljao. Zato ispod snega ostaje onako crn talog na kopnoj zemlji. Tu su najbolja gnezda za svaku "koronu".

Uticaj na svetski poredak

Zadrmala se globalizacija. Pretvorila se u sopstvenu opasnost. Dok se bolest širi, širi se i uticaj pohlepnih. Njihova obećana darežljivost postaje nepodnošljiv sebičluk. A ko je bio dobronameran, takav i ostaje. To se vidi po darovima što ih u nevolji dobijamo.

U čemu je spas

Čovekova nada je u rečima, priči, smehu i ljubavi. To uvek ostaje. Zato je povratak maternjem govoru u knjigama i razgovorima, radostima i voljenju najbližih najbolja vakcina protiv svake samoće. To se vidi na svim kontinentima, u ogromnom "Dekameronu" koji nam se pred očima obnavlja, a ironija se i samoj sebi narugala, tako da najviše pati baš Bokačov narod. Ali, i njih i nas će da spasi novih sedam devojaka i tri mladića koji umeju da pripovedaju kao i Bokačovi likovi u Firenci četrnaestog veka.

Jedan od poslova u sanu

Pred sami dolazak korone čitao sam kako je Josif Pančić oporukom tražio da čuvamo Vukov jezik, Jovan Žujović opisivao povlačenje mora sa mesta gde je sada Srbija, Ljuba Nenadović verovao da samo poezija ulepšava svet, Matija Ban govorio o srpskoj tradiciji i jeziku u njegovom Dubrovniku. Uživao sam u čistim rečenicama matematičara Nešića, profesora mehanike Klerića i svestranog Stojana Novakovića. Gledao sam ćirilički rukopis Miklošiča, Bogišića, Jagića i drugih. To su bili prvi srpski akademici. Imenovao ih je kralj Milan. Njihove pristupne besede i svečane izjave iz 1887. godine okupio sam u knjigu kojom počinje nova edicija u SANU.

"Balada o najdražoj reči"

Svoju akademsku besedu napisao sam u slavu srpskog jezika. Dao sam nagoveštaje kako su kroz vekove govornici tog jezika stradali u ratovima i međusobnim sukobima, kako su u naše doba nastali politički jezici. A kada narodi "u regionu" plaze jezike jedni drugima, prave se da ne vide da im je jezik isti i ne priznaju zašto je tako.

Jezik kao književni junak

U mojim knjigama glavni junak je reč. Kažu da sam napisao romane o rečima, a zapravo sam mislio samo na ljude. Nikad nećemo doznati da li je reč stvorila čoveka ili je čovek stvorio reč. To su dva prirodna i stalna postupka.

Bogat jezik i nove reči

Srpski jezik ima oko pola miliona reči. Svakodnevno u taj tihi i svemoćni okean uviru tek nastale reči. Ipak, piscu je potrebno da ponekad smisli reč da bi pojavu tačnije imenovao. Tako je nastao naslov mog "Danonoćnika", u dve objavljene knjige, a sad nastaje treća, u istom nizu i sjedinjenju. To su mozaici malih formi - zapisi, izreke i misli, pesme u prozi, male priče i eseji, sećanja i osvrti na razne pojave, pa i na viruse. Pišem i razgovorni ispovedni roman. Pisanje je u nevolji lekovito, jednako kao i čitanje.

Antologijska edicija "deset vekova srpske književnosti"

Prvi put, u milenijumskom zahvatu, okupljaju se u jednoj ediciji glavni književni znakovi od spisa Svetog Save i narodnih umotvorina do danas. Knjige izlaze u godišnjim kolima. Upravo sam dobio iz štamparije jedanaesto kolo u jedanaest tomova. Prethodnih sto knjiga dobile su nastavak. Lepo ih je videti zajedno.

Knjige u novom kolu

U jedanaestom kolu su sve drame Marina Držića, antologija građanske poezije, proza Milutina Uskokovića, Veljka Milićevića, Grigorija Božovića i Dragoslava Mihailovića, poezija, drame i eseji Milutina Bojića, Todora Manojlovića, Desimira Blagojevića i Matije Bećkovića i poznata studija Stanislava Vinavera o Lazi Kostiću. Sve su knjige naučna izdanja dostupna svima i priređene po istom modelu (predgovor, izbor tekstova, hronologija, bibliografija, kritike).

Pisci i antologije u antologiji

Edicija ima antologije srednjovekovne i usmene književnosti, potom ranije objavljene (Bogdan Popović i Miodrag Pavlović) ili naručene, zajedničke knjige dva ili tri pisca. Najviše pisaca ima jednu knjigu, poneko dve, a Crnjanski i Andrić po tri i još "Znakove pored puta". Ukupno bi trebalo da bude dvesta knjiga. Uspešno smo prešli polovinu.

Primeri

Narodni pesnik je pevao da bi zavarao nemaštinu i strah, monah je pisao da bi posvetio samoću, a izdvajam još samo dva primera. Poučni su uvek, danas naročito. Njegoš je "Gorski vijenac" napisao u sušnoj i gladnoj 1846. godini dok su veziri i paše s uspehom podmićivali Crnogorce. Andrić je svoje romane napisao u okupiranom Beogradu, a kad su mu ponudili da potpiše podršku fašistima, rekao da nije kod kuće. A naša dužnost je da u karantinu pišemo koliko možemo ili da čitamo Njegoša i Andrića.

Kritičko izdanje dela ive andrića

Četrdesetak godina je pripremano i zamišljano kritičko (dakle: naučno) izdanje Andrićevih knjiga. Tek sad imamo prvih petnaest tomova. Objavljeni su u tri godine. Treće kolo je iz doba korone. Izašle su sve pripovetke, a ima ih 136, i ukupna lirika. Tako Andrićeva Zadužbina ostavlja još jednu zadužbinu u srpskoj prosvećenosti. Nekoliko darovitih i mladih priređivača ispisuje istoriju nastanka i objavljivanja Andrićevih dela. Posao se završava 2024. godine. To je izuzetno važno za srpsku kulturu, književnost i nauku. Andrić se tako učvršćuje kao jedini pisac srpskog jezika koji je dobio i nobelovsko priznanje i prevode koji izlaze na pedeset jezika. n

24. mart 2020.