TV kritika: Stari kominternovski fantomi

DRUGA epizoda "Apisa" samo je ponovila dve najupadljivije odlike prve epizode: izgradnju antisrpskog narativa o Apisu i njegovom vremenu i privid dokumentarizma u televizijskoj obradi građe. Celu seriju, naime, prožima isti, pseudodokumentaristički pristup, oličen u upotrebi informacione gvožđurije kao što su stari kino-projektori, kamere, dijaprojektori, magnetofoni raznih tipova i namene, dijapozitivi, starinske magnetofonske trake i druga sredstva iz muzeja vizuelne komunikacije kojima se filuje rigidno napisani tekst u cilju stvaranja privida autentičnosti ili utiska da se barata istorijskim činjenicama.

Takav pastiš može još da fascinira tek poneku naivnu dušu i da je uveri da je na delu kakvo ozbiljno istraživanje. Snimljen u tamnim kontrastima, kroz ovu skalameriju tumara Nikola Kojo u ulozi naratora. On htoničnim, zagrobnim glasom izriče Švarmove nebuloze o mračnom vremenu iz koga se rodila moderna Srbija. Iz iste pomrčine za njim iskrsavaju istoričari, a posle njih pogrešni i loše odabrani glumci. Niko od ovih "glumaca" ne samo da ne liči na istorijske ličnosti kojima bi trebalo da udahnu život, nego uopšte i ne razumeju šta izgovaraju u loše sročenim i još gore izvedenim igrokazima. Ovaj bedni kasting na nivou je seoskih amaterskih priredbi (pravim, autentičnim amaterima se izvinjavamo, na njih ovde sigurno i ne pomišljamo!). A sve to zajedno daleko je ispod nivoa Javnog servisa Srbije. Ali ko zna zašto je to dobro.

"Na petogodišnjicu krunisanja Srbija nema čime da se pohvali", teatralno izriču bezočnu laž Švarm i Kojo na početku druge epizode. Stvar, međutim, stoji dijametralno suprotno. U ovom periodu (1904-1914) Srbija doživljava preporod nazvan "zlatno doba" i ogromnim koracima grabi u red najnaprednijih evropskih zemalja: Ustav i građanski parlamentarizam su svetinje, zakoni o štampi i radnjama među najliberalnijim u svetu, funkcioniše prva socijalna država (radno vreme, nadnice, socijalna zaštita, prava radnika veća nego danas), pametna i štedljiva Pačuova fiskalna politka stvara prvi značajni budžetski višak u istoriji Srbije (u balkanske ratove Srbija je ušla sa 40 miliona dinara zlatne rezerve), vrednost industrijske proizvodnje je usedmostručena, izgrađena je železnička infrastruktura od granice do granice, vojska je reorganizovana i kompletno opremljena modernim oružjem, spisak dostignuća je mnogo duži nego onaj koji nam je na raspolaganju, a nauka, kultura i umetnost cvetaju kao nikada u HH veku! Srbija na velika vrata ulazi u modernu Evropu uz umetnički kinematograf, automobilizam i modu. I svi to vide osim autora ovog medijskog falsifikata, koji tvrdi suprotno i gura nam pod nos mrak i zaostalost.

Istorijska paradigma na meti Filipa Švarma i kompanije je tzv. Četnička akcija (1904-1914), organizovani odgovor matice Srbije na totalno gušenje političkih, etničkih i verskih sloboda srpskog naroda u tadašnjoj Otomanskoj imperiji (Kosovu i Staroj Srbiji), i to odgovor svesnih narodnih snaga u vidu dobrovoljačkih četa koje odlaze da zaštite bespomoćni i goloruki narod, a ne srpske države (koja se, kao i danas, drži po strani). Akciju su organizovala dva ugledna Beograđanina, dr Milorad Gođevac, glavni gradski lekar i veliki humanitarac, i Luka Ćelović, jedan od najvećih preduzetnika tadašnje Srbije i predsednik "Beogradske zadruge", moćne finansijske ustanove svog doba. Oni su finansirali i opremali čete hrabrih srpskih mladića iz matice i dijaspore i slali ih u vatru borbe protiv Turaka, Arnauta i Bugara. Mnoge beogradske ulice i javna mesta nose danas njihova herojska imena. Po Švarmu i njegovim "istoričarima", bile su pljačkaške bande, koje su obučavali Apis i njegova klika. U jednom mizernom igrokazu doista i vidimo kako ovi zlikovci pljačkaju i ubijaju i slušamo komentar istoričara Predraga J. Markovića da se "moramo oduprati romantičnoj mitologizaciziji ovih paravojnih grupa, koje su vršile ratne zločine, poput onih iz devedesetih" (?!).

Učinilo mi se da nisam dobro čuo, ali me je isti Marković uskoro uverio da me uši i oči ne varaju, kada je u komentaru balkanskih ratova (1912-1913), epohalne nacionalne epopeje oslobođenja porobljene braće i južnih srpskih zemalja, ocenio da su ovi ratovi "ozbiljno kompromitovani nasiljem nad civilima i zločinom". Ovo je sasvim novi momenat u tumačenju balkanskih ratova i zato bi trebalo da Marković ovu tvrdnju nekako bolje obrazloži. Ni mi ni savremena istorija ne znamo šta je to "ozbiljno kompromitovalo" Kumanovo i Bregalnicu, dva stuba nacionalne slave i moderne srpske povesti. Marković ili ima neka nova saznanja ili je u pitanju stari kominternovski fantom kompromitovanja i degradiranja svega srpskog. Nemam ništa protiv ovakvih ubeđenja dr Markovića i njegove ideologije sve dok su njegova lična ili partijska i dok se ne umešaju u istorijsku nauku; a to je, izgleda, ovde bio slučaj.