DA bi avangardni umetnik bio društveno prihvaćen, treba da živi dugo. Stvarajući daleko ispred svog vremena, on često ne dočeka priznanje, a njegovo delo biva shvaćeno i prihvaćeno tek po protoku decenija. Istorija umetnosti pamti brojne velikane koji za života nisu prepoznati, niti im je društvo priznalo zasluge. Mnogi predvodnici srpske umetnosti postaju predmet pažnje tek nakon smrti, kada vrednost njihove zaostavštine neočekivano poraste, a cena pojedinih dela postane visoka.

Postoje svetski priznati domaći umetnici čiji su opusi u Srbiji ostali nedovoljno primećeni. Vajarka Olga Jevrić se davnih pedesetih godina odvojila od preovlađujućeg socrealizma, skrenuvši pažnju međunarodne javnosti na Bijenalu u Veneciji 1958. kao protagonista originalne, avangardne evropske skulpture. Doživela je svetsku afirmaciju, a njeni radovi danas se nalaze u inostranstvu u Nacionalnoj galeriji u Berlinu i Muzeju Izraela u Jerusalimu. Iako se nije srela sa Henrijem Murom koji je 1955. izlagao i boravio u Beogradu, nakon smrti vajarke 2014, njena zaostavština predstavljena je u prestižnom institutu "Henri Mur" u Lidsu. Ali, sama nije doživela da vidi bar jedan svoj spomenik realizovan na javnom prostoru u Srbiji.


PROČITAJTE JOŠ: Dnevnik zabluda: Duboki tragovi srpskog graditeljstva u Crnoj Gori

Za razliku od Olge Jevrić, drugi preminuli velikan srpske skulpture Kosta Bogdanović imao je sreću da podigne iako skromne, brojne spomenike širom Srbije. Međutim, nije doživeo realizaciju svoje monumentalne skulpture u Beogradu. Prošle jeseni postavljena je Bogdanovićeva kompozicija "Tripod" na zelenom ostrvu saobraćajnog kružnog toka u Ulici Mije Kovačevića, ispred Bogoslovije Srpske pravoslavne crkve. Da je živ, čuveni vajar bio bi razočaran jer je ova kapitalna skulptura očigledno pogrešno shvaćena od onih koji su je postavili. Nesmotreni gradski čelnici smestili su je na urbanistički neodgovarajuće mesto - usred saobraćajnice, obezvređenoj kompoziciji nije moguće prići, a pogled na nju moguć je samo iz daljine ili iz vozila u pokretu, sa kolovoza gde nema zadržavanja. Umesto obojena "vizantijskom plavom", nijansirana je sirovom "šerpa plavom" bojom, koja je upropastila suštinu autorove ideje. Neautentična, podignuta na neprimerenom mestu, daleko od pešaka, suprotno izvornoj ideji autora, ova skulptura je sve drugo osim onoga što je veliki vajar zamislio.

Nakon negativnog iskustva sa Bogdanovićevim pogrešno, laički i površno posthumno postavljenim delom, sa zebnjom i strahom očekujem najavljenu realizaciju skulptura Olge Jevrić u preuređenom parku na Topličinom vencu. Projekat ovog parka, zajedno sa Studentskim trgom i Kosančićevim vencem, gradska vlast svojevremeno je opisala fudbalskim žargonom, kao "het trik" austrijskog arhitekte Borisa Podreke. Bojim se da će i njegov konačan kvalitet biti u "domenu fudbala", a ne arhitekture.