Дневник заблуда: Дубоки трагови српског градитељства у Црној Гори

ПРЕД божићне празнике, у Црној Гори је донет Закон о слободи вероисповести који је узбунио духове и поделио јавност због покушаја црногорских власти да једнострано избришу историјска и имовинска права Српске православне цркве. У одбрану цркве устали су многи: стручна јавност, свештенство, верници и грађани. Поштоваоци православља у Црној Гори и Србији изашли су на улице, а апеле за одбрану светиња потписале су хиљаде грађана и истакнуте личности у региону. Ствар је отишла толико далеко да се Подгорица жалила НАТО алијанси очекујући да ће активирати члан 5. северноатлантског уговора, како би кренула у војни обрачун са Србијом. У новонасталом метежу, у први план су стављене српске светиње, пре свега српско градитељство у Црној Гори. А оно је богато и вредно.

Савремену архитектуру Српске православне цркве профилисао је српски неимар-духовник Пеђа Ристић Исус. Посветивши живот црквеном градитељству, остварио је величанствени легат чији се најзначајнији примери налазе у Црној Гори. Храм Светог Јована Владимира у Бару протомајстора Ристића највећа је саборна црква у Црној Гори и трећи по величини православни храм у свету, после Храма Христа Спаситеља у Москви и Храма Светог Саве у Београду. Свети Јован Владимир је био српски владар Дукље, средњовековне српске државе која је постојала од VII века до друге половине XII века, већим делом на простору данашње Црне Горе и севера Албаније. Јован Владимир је био на дукљанском престолу од око 1000. до 1016. године. Импозантних димензија и пропорција, величанствени храм у Бару је важан српски легат на географским просторима приморске Црне Горе и Албаније. Довољно простран да у његову унутрашњост стане око 1.200 људи, данас је он сабориште јадранских и црногорских Срба. Фасадом храма доминирају два пирга - звоника, а унутрашњост је осликана у традиционалној фреско-техници, на свежем малтеру справљеном од креча из Спужа, старости више од 40 година.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Дневник заблуда: Светли тренуци архитектуре

Изграђен у српској црквеној каменоградитељској традицији, Ристићев Храм Христовог Васкрсења у Подгорици представља доминантну реперну тачку у простору града и без сумње је његово животно дело. У естетици невиђеној у савременој српској сакралној архитектури, аутор је грађевину поставио на несвакидашње наглашени постамент од киклопских мегалита - грубих, необрађених монолита великих димензија. Тиме је храму дао карактер чврстине, снаге, постојаности, и изазвао осећања посетилаца слична онима која настају при сусрету са стародревним монументима. Улаз у храм наглашавају два снажна камена пирга и централни лук подигнут на рудиментарно поједностављеним капителима положеним директно на под. Заједно са аскетски обликованим вратницама, лук и сирово обрађена моћна камена портална фасада истичу монументалност и постојаност грађевине Срба у црногорској престоници.