NA dan kada je trebalo da sa autorom Petrom Volkom ode u štampariju i pogleda svoju monografiju pripremljenu za štampu, glumački bard Milivoje Živanović je umro. Iznenađenje je bilo utoliko veće, što se smrt desila samo pola sata posle razgovora s Volkom koji je, po dogovoru, došao na njegovu adresu u Čaplinovoj ulici i zatekao ga na odru. I pored njega položen crni elegantni štap sa drvenom drškom. Bilo je to 15. novembra 1976. godine.

Njegov rodni grad, Požarevac, čuva uspomenu na svog velikana: na glumčev rođendan, svakog 2. aprila, polažu cveće na spomen--bistu u Sunčanom parku ispred Centra za kulturu. Pod njihovim krovom se i već dvadeset četiri godine održavaju amaterske glumačke svečanosti "Milivojev štap i šešir", kao i Glumačke svečanosti "Milivoje Živanović".

Današnje generacije, nažalost, malo toga znaju o ovom velikanu, pa ni da je jedini strani umetnik koji se ovenčao Medaljom Stanislavskog usred Moskve. Istorija teatra beleži maestralno odigrane uloge Maksima Crnojevića, Sirana, Otela, Mitketa, Kralja Lira, Protasova i, naravno, neprevaziđenog Jegora Buličova s kojim je gostovao u Hudežestvenom teatru. Kritika je zabeležila da je u ovoj ulozi ostvario svoj umetnički san, maksimalnu prirodnost i neposrednost glumačkog izraza. Kakav je utisak ostavio, svedoči činjenica da se čak dvadeset dva puta poklonio pozorišnoj publici. Kada su se smirili aplauzi i pogasila svetla u njegovu garderobu ušla je stara Peškova, žena Maksima Gorkog i obratila mu se rečima: "Molodec, boljšoe blagodarju." Poljubila ga je u čelo, a on nju u ruku i oba obraza.

Pročitajte još - GLUMAČKE SVEČANOSTI “MILIVOJE ŽIVANOVIĆ“: Aleksandar Marinković pobednik druge večeri

S "Jegorom Buličovim" Gorkog gostovao i na festivalu Teatar nacija u Parizu. Predsednik festivala Žan Žilijen, u znak poštovanja, dodelio mu je garderobu Sare Bernar. Zaplakao je ganut, a francuska publika ga je, takođe, ispratila dugim aplauzom. Gledajući ga u "Zatočenicima iz Altone" slavni Žan-Pol Sartr je zapisao: "Imao sam priliku da se divim jednom velikom glumcu, Milivoju Živanoviću" koji sigurno nije veliki samo u jugoslovenskim okvirima već bi predstavljao značajnog umetnika i na svakoj drugoj evropskoj sceni..."

Slavni umetnik karijeru je, inače, počeo u putujućim trupama 1919. godine. Zalaganjem Branislava Nušića (čije je likove kasnije igrao s velikim uspehom) postao je stalni član SNP u Novom Sadu, potom u Skoplju, od 1932. u Narodnom pozorištu u Beogradu, a od osnivanja (1947. godine) u Jugoslovenskom dramskom. Kao prvak kuće ovde je ostao do 1970. a onda prešao u Savremeno pozorište (današnji BDP) u kome se pojavio u samo jednoj predstavi.

Milivoje Živanović sa Mirom Stupicom

- Živanović nije čudo neke bleštave glumačke škole niti zatočenik formalne perfekcije. Nošen svojim burama, protivurečnostima, snažnim instinktom, vezan čvrsto za svoju zemlju i jezik, Živanović je u svojim najvećim trenucima bio "savršen u nesavršenstvu". I zato blizak, jedinstven, raznolik i dugovečan na sceni - govorio je o njemu reditelj Miroslav Belović.

Pored pozorišne, imao je i značajnu filmsku karijeru. Igrao je, između ostalih, u ostvarenjima "Crveni cvet", "Njih dvojica", "Krvavi put", "Šolaja" i "Osma vrata". Kakvog volumena je bio i čovek i umetnik, možda najbolje svedoče ove njegove reči:

- Ja nikad glumio nisam... Srce sam svoje poklanjao publici. Ako su pored srca tražili i glavu, bilo je i toga.

VITEŠKA VREMENA

DOLASKOM u Narodno pozorište ukazala mu se prilika da postane alternacija doajenu scene Dobrici Milutinoviću za ulogu Feđe u "Živom lešu". U to doba običaj je bio da stariji kolega pokupi premijerne aplauze, cveće i prve kritike, odigra nekoliko narednih predstava, a onda ulogu prepusti mlađem kolegi. Ali, Dobrica je odlučio da Milivoju mimo običaja "pokloni" premijeru. S druge strane, Milivoje je i pre i posle velikodušnog gesta, ulazio u Dobričinu garderobu s rečima "Dobro veče, ljubim ruke"...