U knjigama, često, po pravilu na njihovom kraju, štampan je dodatak koji se ponavlja, dopunjuje i razlikuje od osnovnog teksta. Naslov je uglavnom isti: "Beleška o piscu". Takav dodatak ima nasleđen oblik. U njemu su prošireni podaci sa ličnih isprava. Osim datuma i mesta rođenja sadrži naslove knjiga, priznanja, glavne aktivnosti i ostale detalje. Svi se svrstavaju u pomoćna obaveštenja. Nisu predmet rasprava i ogleda, ali se odatle odvajaju činjenice za različite potrebe, po slobodnom nahođenju. Čini im se nepravda, jer je tamo najkraće i najtačnije podnošenje računa o životnom poslu.

Obično se takvi izveštaji čitaju uzgredno ili na preskok. Nije dovoljno zapažena njihova uloga. Ne primaju se kao glavnina. Nabrajanja i znakovi se ne gledaju kao uvod u suštinu. Javljaju se pitanja šta je dodato, a šta je izostavljeno. Koliko je čitalaca, toliko može da bude zavirivanja.


PROČITAJTE JOŠ: Izložba skulptura kraljevske kolekcije u Belom dvoru

Međutim, prirodno je da beleška o piscu u svemu liči na pisca. Ona je odjednom i autobiografija i autoportret. Tu je pisac rekao da je to on. Pristao je na izbor podataka, na način kojim su kazani. Beleška na kraju knjige nije samo suvi zbir činjenica. Ona odaje pisca, prijavljuje ga, kaže da li je brinuo o svemu.

Takve beleške objavljene su u knjigama Matije Bećkovića "100 mojih portreta" i "mojih 80 - portreti". Obe knjige su izašle u izdanju "Novosti", u velikom tiražu. U njima je Bećković podneo dva životna računa. Prvi je dokumentarni, od početka u Senti, gde je rođen, i Novog Sada, gde je prve reči progovorio, od rovačkog Veljeg Dubokog, gde je ostao sirjak bez oca, a otac njegov bez četiri brata, sve u četiri godine rata, od školovanja u Kolašinu, Slavonskom Brodu, Valjevu i Beogradu, gde od 1959. do danas, šezdeset godina, kao niko što nije, služi maternjoj reči i poeziji. Drugi način podnošenja životnog računa Bećković pokazuje nizovima knjiga, u pesmama i poemama koje nadolaze kao izvorska voda prirodno, uvek drukčije i uvek sa istom setom i duhovitošću istovremeno, u spoju kakvog nismo čitali kod ostalih pesnika. Bećković je u svojim stihovima iz knjige u knjigu menja, a u čitanju svakog stiha vidimo da je to on. Iskušava poetski srpski jezik na dosad nepoznat način. Daje mu novu misao i novi smisao. Osim toga, on je jedini srpski pesnički teatar koji hoda, misli, piše, govori, režira i upravlja. Pojavljuje se na scenama gde god ima Srba, ali je svaka njegova izvedba premijerna i pred velikim brojem ljudi. Tako, recimo, u Zvezdara teatru dvadeset i nekoliko godina, svakog pretposlednjeg decembarskog dana, u punoj sali, po dva sata kazuje stihove, a prihod od prodatih ulaznica daje za podizanje hramova i škola, na prostoru od Lukavice do Kopaonika i dalje. Ovaj podatak jeste detalj, ali jeste i dokaz da poezija koja je našla put do čoveka i danas ima bogat život, snagu i vitalnost. Od svojih osamdeset Bećković je tome dao svojih šezdeset godina. Njegova pesnička brojanica raste jer je u nju verovao od početka i druge pridobio da mu veruju i govore da je Matija isto što i poezija.

Tako je i u knjigama "100 mojih portreta" i "mojih 80 - portreti". Tamo je sto i osamdeset pesama. Svaka ima barem dva glavna lika. Jedan je u naslovu, drugi u potpisu. Često je moglo da bude i obrnuto. Tamo ljudi nisu onakvi kao što misle da jesu. Svaki od njih je postao pesma, nekad i više pesama, u nizu ili odvojenih, samostalnih. Za takva mesta birani su po bliskosti. Zajedno su pesnikovi ukućani, preci, roditelji i potomci, prijatelji, poznanici, ljudi iz lektire, naučnici, umetnici, političari, ratnici, živi i pokojni, pobednici i žrtve, Srbija i Crna Gora, pesnici i pesnik među njima, u pesmama "Matija Bećković" i "Autobiografija", a zapravo svuda. U pesmi su i svetac i kralj i patrijarh i vladika, u službi, opelu, odi ili molitvi, kako kad, svečano uvek, s verom u krst, pesmu i čoveka.

A stihovi su u zbirci različiti, saobraženi doživljajima koji nepoznatim putevima, nekad preko Liješnja nekad uz Mrtvicu, dolaze u deset upevanih vrsta reči maternjeg jezika.


PROČITAJTE JOŠ: Promocijom "Bilježnice" na Cetinju počeli "Njegoševi dani"

Imaju dve knjige Matijinih "Portreta" još jednu umetničku zbirku u sebi. Tu zbirku, jedinstvenu i uzbudljivu, po pravilu sad bi reko progovori, sastavio je slikar Predrag Dragović. Birao je pesničke portrete i onda ih majstorskim postupkom oživljavao. Pesnikova ruka je rovačka. Slikareva ruka je moračka. Dale su nam samo takvu knjigu - i za čitanje i za gledanje u isti mah.