Godišnjica smrti Dobrice Ćosića: Istorija srpskih duša i sudbina

VOLjEN i nevoljen, potcenjen i precenjen, Dobrica Ćosić još uvek ostaje izdvojen i neocenjen. Imao je vatrene ljubitelje i obožavaoce, i ne manje ogorčene osporavatelje i mrzitelje. Jedno vreme se činilo da nema boljeg, a potom da nema goreg Srbina od njega. Jedino nesporno je da se toliko papira i mastila ne bi potrošilo oko ničega i nikoga - kaže za "Novosti" akademik Matija Bećković, povodom godine od smrti velikog srpskog pisca i akademika, disidenta i političara, prvog predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića (1921-2014), koja se u ponedeljak navršava.

Bio je, kako je sam govorio, saučesnik i svedok u mnogim događajima i vremenu kada je istorija sumanuto radila, u doba srećnom za pisca, a nesrećnom za čoveka.

- Ivu Andrića nikad niko ništa nije pitao ni o politici ni o političarima, koje je znao i s kojima je sarađivao, a bio je veći političar i imao strmiju političku karijeru od Ćosića, s kojim je u bezbroj razgovora uvek govoreno o politici i političkim ličnostima, a gotovo nikad o njegovoj književnoj umetnosti i poetici. Bavio se politikom, ali politika se ne manje bavila njime. I sam je prešao put od vernika do grešnika i otpadnika. Otkad je otišao pod kamenje, nije se povećala gomila kamenja koja je za života bačena na njega. Verujem da će s vremenom biti smanjivana, a mesto, značaj i uloga ovog velikog rapsoda srpskoga naroda biće otrebljeni od političkih i ideoloških naloga protiv Dobrice i njegove Srbijice - kaže Bećković.

Kako vreme bude prolazilo, po mišljenju pesnika Rajka Petrova Noga, Dobrica Ćosić će biti sve značajniji srpski pisac.

- Zvali mi njegove romane istorijskim ili romanima istorije, političkim ili romanima ideja, po jednom starinskom određenju - ako je umetnost - roman je svagda istorija duše i priča o ljudskim sudbinama. Kao u velikim ruskim romanima, Ćosićeve ličnosti strasno žive svoje ideje i kao u knjigama velikih moralista dosledno sa životom svode račune. Svoje i naše "nemire od vijeka", mnoge velike ideje i krupne sumnje, Ćosić je prelomio kroz porodične drame, i to pretežno u kući Vukašina Katića. "Svi mi bežimo iz svog Prerova."

A u bekstvima od sebe gubi se i zavičaj i sopstvo i ljudskost i mera za vreme. Savremeno rasulo naše patrijarhalnosti, i precizno i moderno, artikuliše Ivan Katić: "Bližnji - to su oni koji su mi najdalji! Jer ih najbolje poznajem. Bližnji - to su oni koji mi najveće patnje donose. Bližnji - to su oni koji me najviše vređaju." Dobricu Ćosića "bližnji" su često i grubo vređali, ali mu nauditi nisu mogli - kaže Nogo.

Povodom godišnjice odlaska znamenitog srpskog pisca, ovih dana je iz štampe izašla knjiga Dragoljuba Stojadinovića "Moji susreti sa Dobricom Ćosićem", u izdanju "Altere buks".

Stojadinović za "Novosti" kaže da se u jednom razgovoru, koji su vodili godinu dana pre njegove smrti, Dobrica pitao šta li će misliti nove generacije čitalaca o njegovom delu:

* Ćosić i patrijarh Pavle

- U tom pitanju bilo je, učinilo mi se, sve. I ona večna strepnja pisca, koji je, više nego mnogi drugi, u svoje delo uložio ogroman trud, da li je njegovo delo kadro da prevaljuje granice jednog vremena i naseljava svako? Bila je tu i ona dnevna, prolazna mreža sumnji, osporavanja, podmetanja, sporenja, koja prati svaki čovekov uspeh, naročito kad on ima širi krug čitalaca nego krug delilaca književne pravde. Tu je bilo i to dvojstvo; jedni među kritičarima su mu odavali bezrezervna priznanja, drugi su vodu skretali na druge vodenice i o ovom delu ćutali. Prvi su mu bili bezrezervno naklonjeni, drugi prema njemu animozitetno hladni - kaže Stojadinović.

Političari su Ćosića ganjali, ili se od njega sklanjali. U nekim ranijim vremenima, ističe Stojadinović, kad se sukobio sa Titom oko Kosova, izbegavali su da se s njim sretnu, u poznim, kao opsednuti od njega tražili savet:

- Ko zna da li Đinđić, posle jedne noći provedene u razgovoru sa ovim tvorcem mita o Srbiji, nije svetu, povodom Kosova, okrenuo ćurak naopako. I poginuo? U toj zapitanosti bio je ceo dugi Ćosićev život, određen ogromnim delom, koje je uzelo pod svoje pazuho ceo narod na svim turbulentnim tačkama istorije tokom celog jednog veka, i preko toga, što se nikad pre toga, ovde, u literaturi, nije dogodilo, ali i život tribuna, pobunjenika, stradalnika i patnika, pa u jednom trenutku i državnika. Bio je tu i ogroman raspon obaveza i dužnosti, od kojih je svaka dovoljna da ispuni misiju svakog pojedinog čoveka, a ne jednu jedinu ličnost. Ćosić je uspevao da se nosi sa svakom ulogom koju su mu vremena i istorija stavile na pleća. To je sumnja čoveka koji je živeo nekoliko života istovremeno i u svakom ostavio ogroman i vidan trag.

Samo su knjige, dodaje naš sagovornik, objavljene pod naslovom "Lična istorija jednog doba", nastale uz impozantni romaneskni opus, koje je priredila njegova kći Ana Ćosić Vukić, mnogima, kad bi ih napisali, bila dovoljna da postanu časnici najvišeg ranga i akademici.

Vladimir Vojnovič, Ćosić i Brana Crnčević

- U Ćosićevoj zapitanosti bila je možda i strava uzlazne linije koju je prošao od "kalemara" do proroka i književnog vrača i slikara. Biti svuda svoj i na vrhu - to je vrtoglavica na koju mi kao narod nismo navikli. Trebaće nam vremena da shvatimo šta je sve ovaj čovek uradio i odakle je, kako i dokle sve stigao. Tu, u toj zapitanosti hoće li njegovo delo preći granice vremena je i njegova skromnost, tihost, odsustvo sujete i veličine, nešto što je kao vrtlog kreativnoga čina bilo svuda oko njega, dok su se mnogi oko svega, a naročito Kosova s njim sporili a on često ostajao sam. Sam sa tim delom koje je prvo i jedino opisalo ceo narod od kralja do nadničara, onako kako se, tim narodom, više nismo samo sprdali i kako smo ga, za celo to vreme, najizrazitije i najčešće karikaturom, sa zemljom sravnjivali - zaključuje Stojadinović.

PRIMER ZA BUDUĆNOST

- TREBAĆE vremena da sve ove kreativne i životne vrtoglavosti, svarimo, izmerimo, uporedimo sa onima koje već odavno slavimo, i istrežnjeni, ovoga jedinstvenog Srbina, na pravo mesto postavimo. Mladi će, ako kao narod preživimo zamke istorije iz kojih se još nismo iščupali, da budu pametniji od nas starijih. Ovaj čovek zaslužuje da bude ne samo veliki pisac, nego i primer za radinost i upornost, pa i vrsta našeg orijentira i putovođe u budućnost. Ako ničim drugim, svojim ogromnim stvaralačkim podvigom svakako - kaže Stojadinović.