Našu Vuku još pamti Evropa

IME prve srpske vajarke, Vukosave Vuke Velimirović, učenice slavnog Burdela, u Francuskoj, ali i drugim zapadnim zemljama, sačuvano je od zaborava i danas je dostupno stručnoj javnosti. Ovo za „Novosti“ otkriva istoričar umetnosti Gordana Krstić Faj, koja živi u Parizu, odakle su u periodu između dva svetska rata, na adresu našeg slavnog realističkog slikara Uroša Predića, stizala duga, prijateljska pisma.

Slučajno pronađen pre tri godine, upravo je deo te korespondencije posvedočio o tradicionalnom srpskom nemaru. Tragajući za, u našoj javnosti zaboravljenom i zanemarenom umetnicom, „Novosti“ su serijom testova uspele da donekle isprave nepravdu i otkriju uzbudljivu biografiju i vredan opus koji je Vuka Velimirović ostavila za sobom.

Ova priča zainteresovala je i Gordanu Krstić Faj, koja je traganje nastavila u Francuskoj.

- Pored toga što je njeno ime ušlo u britanska i američka izdanja „Rečnika zapadnih vajara u bronzi“, britanskog autora Džejmsa Mekeja, Vuka je uvrštena i u „Biografski rečnik vajara 1920-ih i 1930-ih godina“, francuskog autora Tijerija Roša, izdatog 2007. godine na francuskom jeziku - kaže naša sagovornica. - Francuska štampa je donosila osvrte na njen rad, u okviru prikaza izložbi na kojima je učestvovala u Parizu. Posvećen joj je i tekst na nekoliko strana, objavljen 1930. u časopisu „Mercure de Flandre“, koji je izlazio u Lilu, što je za naše umetnike onoga vremena u Francuskoj bilo prilično retko.

Inače, rečnik Džejmsa Mekeja obuhvata listu od 8.430 vajara koji su koristili tehniku livenja u bronzi, od 18. veka do 1960. godine. Ova knjiga na 414 stranica je pravi „klasik“ i merodavan izvor za doprinos skulptora u bronzi zapadnoj kulturi.

U Parizu je Gordana Krstić Faj pronašla i adrese na kojima je Vuka Velimirović stanovala. Reč je o otmenim zgradama, sa viskom najamninama, što indirektno govori i o njenom statusu, uspehu i afirmaciji na francuskoj i evropskoj likovnoj sceni.

Može se pretpostaviti da je njena materijalna situacija tada, u njenim ranim četrdesetim godinama života, bila stabilna i povoljna. Živela je udobno u lepom kvartu grada, a njene skulpture su 1931. koštale i do deset hiljada franaka.

Vukina poslednja pariska adresa je u ulici Olie. Nedaleko, u ulici Vožirar, nalazi se stanica metroa, deo linije broj 12, kojom je Vuka jednostavno i brzo mogla da stigne na Monparnas, najvažniji deo grada za umetnike sa svih meridijana. Otvorena 1910, ova linija je, inače, odigrala važnu ulogu u povezivanju umetnika sa Monmartra i Monparnasa.

Isprva nije živela na Monparnasu, kome su težili svi umetnici. Kada se tamo naselila, bila je na samo nekoliko minuta hoda od ateljea i nekadašnjeg stana vajara Burdela, njenog prvog pariskog učitelja. Bivstvovanjem na Monparnasu, na simboličan način, „zatvorila je krug“ svog pariskog perioda.

Krajem 1938. i početkom 1939. njeni radovi našli su se i na kolektivnoj postavci umetnika iz zemalja Male Antante, koja je obišla gradove srednje Evrope. U njenoj izlagačkoj delatnosti se u ovom periodu oseća ponovni polet.

ČUVENI PORTRET ADVOKATA SIROMAŠNIH

INTERESANTNO je pomenuti da je Vuka u Parizu uradila i bistu Mora Đaferija, slavnog pariskog advokata i političara. Bistu je prvi put izložila 1926. u galeriji Žorž Pti, sa još sedam svojih radova, među kojima su bile i biste Miroslava Spalajkovića, jugoslovenskog ministra u Parizu, i Đorđa Vajferta, beogradskog industrijalca. Đaferijevu bistu je Vuka u Parizu izlagala još nekoliko puta, tokom njenog pariskog boravka.

Moro Đaferi je bio markantna ličnost, jedan od najznačajnijih francuskih advokata između dva svetska rata. Angažovan i čovekoljubiv, bio je slavan u svoje vreme. Kolikog je traga ostavio govori i činjenica da jedan od pariskih trgova u Četrnaestom arondismanu nosi njegovo ime. Bio je izuzetan govornik. U sudnicama su se tiskali mnogobrojni građani i novinari da slušaju njegove odbrane, koje su nekada trajale i više časova. Pored toga, Moro Đaferi je postao poznat i kao branilac siromašnih. Podjednakim žarom je branio sve svoje klijente, bez obzira na njihov socijalni status. Bio je jedan od prvih koji su se protivili smrtnoj kazni. Antinacista od prvog momenta, otvoreno i odlučno je stao u odbranu Georgi Dimitrova, kada ga je Gering optužio za paljenje Rajhstaga 1933. Pošto mu nacisti nisu dozvolili da ode u Nemačku, Moro Đaferi je u Parizu organizovao javnu odbranu i tom prilikom Geringa javno verbalno osudio kao glavnog krivca za ovu aferu. Zbog toga je bio jedna od prvih francuskih ličnosti koje su nacisti tražili od 1940. godine.

UČITELj

KADA je stigla u „grad svetlosti i umetnosti“ posle Prvog svetskog rata, učila je kod Burdela, koji je o njenom talentu zapisao vrlo lepe i pohvalne reči. Pohađala je potom Akademiju „de la Grand Šomijer“ na Monparnasu, gde je Burdel takođe predavao. Usavršavala se na pariskoj Akademiji likovnih umetnosti, jednoj od najprestižnijih u svetu, kao i u Italiji.

GROFICA

AKO se sagleda ukupna pariska „avantura“ Vukosave Velimirović, može se zaključiti da je period od 1928-1932. bio najintenzivniji, kada je u pitanju njena izlagačka aktivnost. Izlagala je svake godine zaredom, a ponekad je imala i nekoliko izložbi godišnje. Da li je to period bračne sreće, kada je pominjana kao grofica de la Martinijer?