Sećanje na Miru Trailović

Velika scena Ateljea 212 od 22. januara ove godine, na predlog sadašnje generacije "ateljejevaca", dobila je ime Mire Trailović. Svoje izlaganje na toj sceni koja je upravo tih trenutaka dobijala novo ime, završio sam konstatacijom da bi Mira Trailović toga dana, koji je i dan njenog 90. rođendana, još bila u punoj snazi, toliko karakterističnoj za nju.

To je lako konstatovati, ali je teško reći šta bi ona preduzimala, oduzimala, menjala, jer Mira ne bi bila Mira da bi bila predvidljiva, čak i meni koji sam proveo sa njom decenije.

Sasvim je sigurno da bi orijentaciju koju je sa svojim kolegama i saradnicima smislila, prevazilazila novim idejama, svesna da umetnost kada počne samu sebe da kopira, sigurno nazaduje.

Uveren sam da bi sačuvala orijentaciju da se traga za nečim novim, i to što niko ne očekuje i što drugi ne bi znao da smisli i osmisli.

Ko bi rekao da je Atelje 212, rođen i zavoljen zbog stavljanja na repertoar dela svetske avangarde, tada našoj sredini i drugim istočnoevropskim zemljama "zabranjenog voća" sa Mirom krenuo u potragu za našom dramskom avangardom, koja je svojom formom i temama bila drugačija od jednog Beketa, Joneska, Adamova, Ženea, pa i Poljaka Slavomira Mrožeka.

Aleksandar Popović je ponikao na periferiji urbanog Beograda, na njegovom slikovitom žargonu i neobičnim ličnostima koje su jednom nogom još u nekoj balkanskoj varošici, a drugom začetnici jednog gradskog Beograda neponovljivog po svojim karakteristikama.

Mira Trailović je umela da uoči koliko je taj prividno specifično naš dramski pisac, zaista naša originalna varijanta Joneska, nekom nimalo slučajnom vezom sa Balkanom gde je rođen u našem susedstvu - u Rumuniji, kao zakonski naslednik genijalnog rumunskog prethodnika avangarde Jona Luke Karađalea. I na kraju bi svojom neverovatnom intuicijom, obogaćenom njenom oštrom inteligencijom, znala da prepozna šta je ono najnovije u svetskom i našem osećanju sveta na našim i sveskim pozornicama.

Jednom rečju, Mira bi sa svojih 90 godina bila još mlada, mlađa i upola od sadašnjih mladih dramskih pisaca i pozorišnih umetnika.

Kada bih umeo da kažem šta bi to bilo, to ne bi bilo ono veliko neočekivano što je jedna generacija očekivala da prepozna kao svoju avangardu. Svaka generacija ima svoju avangardu. A Mira Trailović je imala smisao da je prva prepozna.

NA VEST O SMRTI GOSPOĐE M. T.
Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju
za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju,
brzo, kao kad se ispuši cigareta.
Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.
(Kao da ti ne bismo verovali na reč.)

(Pesma posvećena Miri Trailović, 15.08. 1989)