Petar Mihajlović: Život je masovna pojava

ŽELEO sam da ispričam priču čoveka koga sam gotovo nasumice izdvojio iz gomile ljudi (koji i u ovom trenutku gacaju ulicama grada). Sve dok nekog zaista ne upoznate, on je za vas niko, a njegov život, u najboljem slučaju, ništa - kaže, za "Novosti", Petar Mihajlović o svom debitantskom romanu "Ništa", u izdanju "Geopoetike".

Mihajlović se na književnoj sceni prvo javio kao dramski pisac. Za tekst "Samo ne u Švajcarsku" dobio je nagradu "Slobodan Selenić", a za dramu "Radnička hronika" Sterijinu nagradu na konkursu za originalni domaći dramski tekst. Scenarista je i više dugometražnih igranih filmova u nastajanju i koscenarista jedne od popularnih televizijskih serija.

- Mislim da je lakše romanom ispričati do kraja svoju verziju stvari, kada si sa rečima jedan na jedan, jer bi jednog trenutka u "životu" svakog dramskog teksta trebalo da se pojavi određena pozornica, i reditelj, i glumci, i scenografi... koji napisanim rečima dodaju svoja iskustva - smatra sagovornik.

* Zašto ste podnaslovom sugerisali čitaocu da je ovo "roman ni o čemu", kada govorite, zapravo, o svemu?

- U međuvremenu, kako sam junaka sve više upoznavao, ispostavljalo se da ni on sam nema neko specijalno mišljenje o sopstvenom životu pa smo se nas dvojica, negde na pola rukopisa, nekako dogovorili o podnaslovu ovog romana iako sam pokušao da ga ubedim da razmisli još jednom... Objasnio mi je da je život postao jedna toliko redovna pojava da sve veći broj ljudi prestaje da ga uopšte konstatuje. Realno, usled silnih obaveza i konstantne jurnjave, za to i nemaju mnogo vremena.

* Ko je taj glavni junak?

- 45 ogodišnji ekonomista... Mada nisam baš siguran da li zaista ima 45 godina i da li je diplomirao baš ekonomiju...

* Da li njegovo razočaranje, osećaj poraza, usamljenosti, bezidejnosti i sivila, nosi čitava generacija kojoj pripada?

- S obzirom na sve što nam se u poslednjih četrdesetak godina desilo, bilo bi začuđujuće da je drugačije. Ima sigurno onih koji se ne slažu sa ovom konstatacijom, ali oni su se samo nešto malo bolje snašli i imaju para za jače lekove, alkohole, droge i ostalo, pa im se, u stvari, samo čini da se ne slažu. U neku ruku, vožnja ovim našim "balkanskim rolerkosterom" kojim se ta čitava generacija vozi od svog rođenja, a kojim su se priključili i mlađi naraštaji (rođeni do, recimo, sredine osamdesetih), još uvek traje nesmanjenom brzinom... Ovim još mlađima je valjda nešto lakše. Oni su svesni da će u unutrašnjem džepu bar još neko vreme imati rezervni plan: "Još uvek mogu da zapalim odavde."

* Vaš junak često psuje, drzak je i nepristojan, ali iskren. Da li je u životu bolje biti pristojan i neiskren?

- Naša stvarnost je takva da je sve manje mesta za iskrenost i da je u većini slučajeva nepristojno biti iskren. Iskrenost rađa i izvesnu prisnost što može da bude previše komplikovano za današnjeg čoveka, tako da se ljudi umesto sa "iskreno ti govorim" služe sa "to su činjenice". Dakle, verovatno se više isplati da u kontaktu sa okruženjem budeš pristojan i neiskren, ali zato bar gledaj da se prema sebi odnosiš iskreno koliko god to bilo bolno.

* Kako se danas živi u Srbiji, šta nas zbunjuje i ranjava, šta ohrabruje i daje smisao?

- U Srbiji se živi od danas do sutra, a od sutra do prekosutra, a posle toga sledi vazda prigodna: "Ma, ko će tako daleko da razmišlja". Zbunjuje nas sve, što posebno važi za stvari u koje se kunemo da su nam načisto jasne. Takođe, sve nas i ranjava ali izgleda nikada dovoljno gadno pa da nešto naučimo. Što se tiče ohrabrenja, mene, recimo, ohrabruje što sam siguran da ne može mnogo gore od ovoga, pa bi valjda bilo logično da može samo bolje? Smisao pronalazim u ispijanju toplog mleka (i mlevene "plazme") sa sinom, kafe sa porodicom, rakije sa prijateljima... Da, i gledam da pišem kad god mogu...

* Da li su ljudi postali neosetljivi na tuđe nesreće i muke?

- Brzina kojom nas bombarduju "najnovijim vestima" i količina informacija na koje smo upućeni, ili koje nam se direktno saopštavaju, ostavljaju zaista vrlo malo vremena da do kraja progutamo i u glavi svarimo to što saznamo. Sve teže možemo da se zaista poistovetimo s problemima ljudi koje ne poznajemo, čiji se problemi pretvaraju, u najboljem slučaju, u statistiku. Naravno, prilikom opravdavanja odsustva empatije ljudi uvek mogu da odigraju i na kartu sebičluka, konstatujući lične probleme kao jedine legitimne, a tu je i ta činjenica da je, i u ovom slučaju, mnogo lakše ne uraditi ništa nego bar nešto. Eto, ljudi možda i nisu prirodno loši, ali im je svakako lakše ponašati se tako...

PEGAVIJI OD HOLANĐANA

* ČITAMO i da "Srbi više nisu grozni na svoj način. Postaju grozni kao Nemci, Francuzi, Englezi..." Usvajamo li pogrešne stvari iz velikog sveta?

- Ovde se ne radi ni o pogrešnim stvarima, ni o velikom svetu, već, ponovo, o nama. Mi imamo tu moć da ne želimo da učimo na tuđim greškama nego insistiramo da sami bar još jednom proverimo da li se tu zaista radilo o grešci. Čak i kad nam s one strane "pošalju" neku neumitno korisnu stvar mi nađemo način da njenu suštinu potpuno izvitoperimo. Samo ako odlučimo možemo da budemo tvrđi od Nemaca, pegaviji od Holanđana, tačniji od Švajcaraca, uobraženiji od Francuza...