Otkrivena spomen-ploča Rašku Dimitrijeviću

MEĐU ranijim studentima svetske književnosti i svima koji su radoznali dolazili u zaseban prostor Filološkog fakulteta, u Ulicu takovsku, u izduženu učionicu na dnu hodnika, na predavanja o Tomasu Manu, Dostojevskom, Tolstoju i drugim piscima njihovog reda, među svima, i danas, daleko od zatalasane 1968, kada se pomene Raško, nije potrebno dodavati beogradsko prezime Dimitrijević.

O čuvenom profesoru Beogradskog univerziteta, besedniku, piscu, prevodiocu, planinaru, pijanisti, ovako je u sredu na otvaranju spomen-ploče, na kući u kojoj se Raško Dimitrijević rodio i umro, u Svetogorskoj ulici 23, govorio Miro Vuksanović, njegov student, književnik i dopisni član SANU.

- Zaslugom spojenih ruku ministarstva s najuljudnijim imenom i novina s najvećim tiražom, danas se, na svoju kuću likom vratio da govori i onima koji ga nisu slušali i da o njemu govore i oni koji ga nisu poznavali - naglasio je Vuksanović na svečanom otvaranju 24. obeležja u zajedničkoj akciji ministarstva kulture, "Večernjih novosti" i beogradskih opština "Vratimo dug piscima".

Naročit dočeklija, očinski brižan, bez deteta a sa puno potomaka, privržen, pažljiv, prema Vuksanovićevim rečima, Raško je bio velika opozicija drugim profesorima i sve radio da bude poseban:

- Drukčije je govorio, držao cigaretu, koračao i razgovarao sa studentima, drukčije je pisao dnevnik, pisma i ostalo, drukčije presretao goste, kazivao o prirodi, o muzici, o svemu... Raško se s godinama pretvarao i u veliku brojanicu.

Brojao je, kaže Vuksanović, svoja predavanja, pisma (petnaestak hiljada ih je spalio!), knjige naših i stranih pisaca sa posvetama, susrete s planinama i pisao o njima, o njihovim "visinama i ćutanju" i nabrojio devedeset godina života. Mističnosti Raškove usmenosti, smatra Vuksanović doprinosila je upravo njegova pojava:

- Kao fin zamotuljak koji hitro hoda, prilazio je govornici, stavljao male papire, ispisane citatima, ispred sebe, opirao se na dlanove, a onda se sve rečeno, odjednom, okupljalo, preobražavalo i uvrazilo, kroz šuštav, razliven i ritmičan glas, u čistu reč. Kako se čovek, na oči slušalaca, naglo promeće u reč, i samo u nju, jeste fenomen Raško. Zato živi u svima koji su ga čuli - zaključio je Vuksanović.

Spomen-ploču, kao malu čast velikom čoveku koji je svojim radom trajno zadužio našu nauku i umetnost, svečano je otkrio ministar kulture i informisanja Bratislav Petković, koji je između ostalog rekao:

- Raško Dimitrijević je bio i ostao simbol najlepšeg, najproduktivnijeg dela Beograda, izvrsni pijanista i ljubitelj Betovena, a pre svega vanredni znalac i ljubitelj književnosti.

Član opštinskog veća Stari grad Dragana Tepšić naglasila je u sredu da je ovo 16. spomen-ploča u ovoj opštini, a delove iz dela Raška Dimitrijevića čitao je dramski umetnik Ljubivoje Tadić.

MILAN CACI MIHAJLOVIĆ, GLUMAC: RILKE

- JOŠ pre pet godina skupio sam više od 80 potpisa bivših učenika za inicijativu da se postavi spomen-ploča i srećan sam što se to sada realizovalo. Posećivao sam ga 20 godina, bio gost na njegovom devedesetom rođendanu, govorio Rilkeove stihove na njegovoj sahrani.

MARKO NEDIĆ KNJIŽEVNIKRITIČAR: TUMAČ

- RAŠKO Dimitrijević je bio jedan od profesora koji je toliko voleo književnost i kulturu da je to prenosio svakom ko ga je slušao. Studente je upoznao sa velikim delima svetske književnosti na način na koji bi sami autori voleli da budu upoznati od svojih čitalaca.

DUŠKO M. PETROVIĆ, PISAC: PARALELE

- Mene su naročito impresionirale paralele koje je pravio između grčke i naše književnosti. Na ovoj adresi posetio sam ga, zajedno sa Milovanom Vitezovićem, već kada je bio u dubokoj starosti. Iako bolestan, primio nas je izuzetno srdačno, mislim pre svega zbog Vitezovića.

MANOJLE GAVRILOVIĆ, PESNIK: MONOLOG

- PoČeo sam da dolazim kod njega kada sam objavio prvu zbirku . Seo bih u fotelju i slušao njegov monolog o svetskim piscima. Rekao mi je da ima usmenu antologiju, a kada sam pokušao da ga nagovorim da to objavi, odgovorio je: "Pa kako da se štampa, kada je usmeno".