Opasno je ubijati pesnike

POSTOJI u romanu “Selo” Ivana Bunjina ličnost starog harmonikaša, odevenog i zimi i leti u pozelenelu kabanicu, koji sa varoškog trga, kao svaki “slobodni mislilac i osobenjak”, Balaškin po imenu, nenadano bane i zapanjenom Kuzmi dok govori o književnosti o “prosvećenosti bez nauka” osorno kaže: “Milostivi Bože! Puškina su ubili, Ljermontova ubili, Pisareva utopili... Riljejeva ugušili, Poležajeva oterali u vojsku, Ševčenka nabili na deset godina u zatvor... Dostojevskoga su vukli na streljanje, Gogolj je poludeo... A Koljcov, Nikitin, Rještenikov, Pomjalovski, Levitov? O zar ima igde na svetu još takve zemlje, zar ima igde takvog naroda, proklet bio po sto puta?”

Ivan Bunjin, emigrant i prvi ruski pisac koji je 1933. dobio Nobelovu nagradu, nije stigao ili je nekud zagubio imena onih koji upotpunjavaju ovu antologiju tragično umrlih ruskih pesnika i pisaca. Gumiljov, Osip Mendeljštam, Marina Cvetajeva, Sergej Jesenjin, Vladimir Majakovski... Spisak svakako nije celovit, ali svejedno ostaje to bolno, gorko i neutešno pitanje koje je Balaškin, junak Bunjinovog “Sela” postavio, u inat nekom smislu književnosti i njenom vrednovanju.

Aleksandar Sergejevič Puškin, rođen u godini “koja balansira vrh vrška jednog veka: 1799” (Isidora Sekulić), tom svojom jednom godinom zašao je u vek Petra Velikog, s kojim se oduševljeno poistovećivao, sa razlikom što je car delovao i dejstvovao silom, a pesnik - umetnošću. A onoliko koliko je voleo Petra Velikog, toliko je bio u latentnom ili otvorenom sukobu sa Nikolajem Prvim, čiju je i “milost” i naneto zlo sam istovremeno osećao celog života. Uprkos tim iskušenjima Puškin je u umetničkom, pesničkom izrazu bio nepotkupljiv. “Pisao je samo ono što je mogao s dostojanstvom potpisati” (Isidora Sekulić) i onda kada su ga najbolnija životna iskušenja mogla, a nisu pokolebala.

Rođen u plemićkoj porodici, po ocu Rus, a po majčinom poreklu i čovek koji ima afričke krvi (deda mu je bio Hanibal, rob koga je Srbija, trgovac darovao Petru Velikom) pun tih kontroverznih bioloških korena, kao da je bio predodređen za uzvišene uspone i tragične padove njegove ličnosti.

Već u Liceju zapaženi su njegov izraziti talenat ali i nesputani temperament. Često i suprotstavljena ponašanja i shvatanja otkrivaju njegovu neukrotivu i nepredvidljivu prirodu. Školovan za visoke državne položaje koji podrazumevaju lojalnost caru, vlastima i ukupnom režimu, mladi Puškin je nazreo, naslutio i predao se idejama ljudske slobode i nesputanosti. Njegov pesnički dar odveo ga je na puteve slobodarstva.

Dekabristički ustanak 1825. ga zatiče u progonstvu, u Mihajlovskom. Samo zahvaljujući činjenici da u vreme njegovog izvijanja nije bio među njima, već u pomenutom progonstvu, spasava ga odgovornosti i kazne, uprkos pronađenim rukopisima, koji izražavaju nedvosmislene simaptije i odobravanje njihovih ideja i poduhvata. A petoro učesnika Dekabrističkog ustanka je obešeno, među njima i pesnik Riljejev.

I dok se naizmenično smenjuju boravci u blizini carskog dvora i progonstva, zbog njegovih statova i epigrama, koje ispisuje protiv svih pa i samog cara, progonstava od Mihajlovskog do Kavkaza i Odese, neprekidno ide i njegov nesustali pesnički rad. Piše sa strašću, monaški predano i odano. U tim danima i gorčine i duhovnih uzleta počinje “Evgenija Onjegina”, “Borisa Godunova”, kao i niz drugih poetskih ostvarenja, romana “Kapetanova kći”, a poemom “Bronzani konjanik”, posvećenom Petru Velikom, nadvisuje sve.

Onako kako se predaje stvaralačkom činu, tako burno i živi. Progonstva blaži vinom i ljubavnim avanturama. Ipak najstrasnija je veza sa dvadesetogodišnjom Amalijom Riznić, Italijankom udatom za Srbina, trgovca, brodovlasnika i ljubitelja opere. Sa njom u Odesi, na crnomorskim talasima, talasaju se i njegova strast i osećanja prema lepoj i nesrećnoj Amaliji.

Već 1826. car Nikolaj Prvi ga iz progonstva vraća u Moskvu, mada to Puškin doživljava kao svojevrsno podmićivanje, kome se ne protivi, ali se ipak odriče revolucionarnih statova i simpatija prema dekabristima.

Već zašao u godine, Aleksandar Sergejevič se ženi osamnaestogodišnjom lepoticom Natalijom Nikolajevnom Gončarovom. Odaje se burnom i iscrpljujućem dvorskom životu, balovima i intrigama. Sledi hirove i zahteve prelepe Natalije. Pristaje čak da uđe u red kamerjunkera, oficirski red koji je bio namenjen mladim carskim miljenicima. To je uslov da bi mogao da bude prisutan na carskim svečanostima u Anjičkovom dvoru. Naravno da sve to podnosi, svestan i poniženja kome je izložen, kao i neprijatnosti koje ga sustižu.

Najveći ruski pesnik Puškin, “jedinstvena manifestacija ruskoga duha”, kako je rekao Gogolj, a Dostojevski dodao “i proročanska”, te godine provodi “izmučen sobom, izmučen teškoćama i gadostima života...(on je) želeo smrt i tražio smrt” kako opet piše Isidora Sekulić.

Zavist, zloba i intrige, anonimna pisma i policijska sumnjičenja, netrpeljivost i ljubomora cara, dovode ga do tragične odluke da na dvoboj izazove Žorža Dantesa, usvojenika holandskog ambasadora Hekerena, inače avanturistu, lepotana i zavodnika, koji se obreo u tom visokom društvu. U dvoboj je ušao samouveren, kao i u prethodne orkšaje, koje je dočekivao sa pištoljem u jednoj i zrelim trešnjama u drugoj ruci.

Ranjen je smrtno i tri dana posle agonije, umire, okružen Natalijinom pažnjom, negom i ljubavlju. Uprkos svemu, Puškin u sve to nije nikad posumnjao.

“Vreme je, mila moja, srce odmora traži...

Davno, umorni rob, rešio sam da bežim.”

Pevao je Aleksandar Sergejevič Puškin u jednoj od svojih poslednjih lirskih pesama.

Bolovao je i umirao od smrtonosne rane tri dana, a tri dana je trajalo skrivanje njegovog leša, ne bi li ga u najvećoj tajnosti i uz nadzor policije, tajno sahranili.

Na vest o njegovoj smrti kriknuo je Mihail Jurjevič Ljermontov, kriknuo je pesnik:

“Pogibe pesnik! - rob poštenja

Pade od laži što svet toči

S metkom sred grudi i pun ogorčenja

Zanavek gordo sklopi oči!”

Čovek i pesnik čija će sudbina slična Puškinovoj biti tragična u toj pesmi “Pesnikova smrt” izreći će i vrstu kletve jer čak ni “crna smrt” onih koji su u “podlosti prvi” neće moći “nevinu pesnikovu krv da spere”.

Tako je pevao o svom sabratu 15 godina mlađi Ljermontov, tada već vodeći ruski romantičarski pesnik i pisac. I on je školovan za carsku službu i dobivši činove gardijskog oficira u dvadesetoj godini, samo koju godinu kasnije i sam je bio u progonstvu na Kavkazu.

Zla kob koja je pratila Puškina nije ni njega mimoišla. Opet izazov i opet dvoboj. Samo četiri godine posle Puškinove smrti i Ljermontov je ustreljen a njegovog protivnika su namerno i uporno pripremali da uvredama izazove pesnika “Demona”, pisca “Junaka našeg doba”. Ljermontov se već pesmom o Puškinovoj pogibiji zamerio carskoj kamarili. Oni su tražili način kako da ga se oslobode. Kad nije pomogao progon, izabrana je - smrt.

I Ljermontov je izašao na dvoboj da postidi, a ne da rani protivnika. Pištolj je uperio uvis... Onaj sa druge strane nije... Pucao je i pogodio pesnika u grudi...

Sećanje na velikane ruske književnosti možda najbolje zaokružuje naš Ivo Andrić:

“Oficir Martinov, koji je u dvoboju ubio Ljermontova - piše u posthumno objavljenim “Sveskama” Andrić - ostavio je u svom testamentu odredbu da mu se na grobu ne postavi nikakav znak i ne ispiše ime, kako bi sam sebe kaznio potpunim zaboravom. Opasno je ubijati pesnike.”