Mašine ne umeju da sanjaju

ITALIJANSKI pisac Donato Altomare gostovao je na nedavno održanom Beogradskom sajmu knjiga, sa svojim romanom “Mater Maksima”, u izdanju “Evro Đuntija”. Jedan je od najplodnijih i najpopularnijih pisaca naučne fantastike (SF) u Italiji, čije su knjige doživele prevode na španski, poljski, češki, mađarski i finski. Dve duže novele kod nas su objavljene u “Apostrofu” i “Gradini”. Po struci građevinski inženjer, naš sagovornik ističe da je građevinarstvo odabrao kao profesiju, a pisanjem se bavi “prosto iz ljubavi”.

Glavni junak romana “Mater Maksima”, za koji je Altomare dobio najvažniju italijansku nagradu u naučnofantastičnom žanru “Uranija”, jedan je od retkih ljudi sposobnih da projektuju snove u sadašnjost, pretvarajući ih u masovne spektakle. Navikao da izaziva svakog ko ima slične sposobnosti, odlazi na jedan satelit, gde dolazi u dodir sa neobičnim kompjuterom, poznatijim kao Mater Maksima, koji kontroliše sve vitalne funkcije na satelitu.

- Pokušao sam da prikažem suštinske razlike između čoveka i mašine - kaže Altomare, u razgovoru za “Novosti”. - Čovek poseduje emocije i ume da sanja, a to je nepoznato i najsavršenijom veštačkom umu. Mašine su neophodne čoveku, ali upravo zbog toga nikada ne sme da se dogodi da zamene čoveka.

* Koliko vam je to što se bavite građevinom i u stalnom ste dodiru sa mašinama pomoglo prilikom kreriranja lika Mater Maksime?

- U naučnoj fantastici nije toliko bitno da znate da opišete neku mašinu u detalje. Važnije je da se uzme čovek kao ljudsko biće i da se izmesti u nepoznat svet. Želim da moje knjige razume i onaj čitalac koji ne shvata matematematiku ili fiziku. Ne želim da pišem knjige koje će razumeti samo fizičar, jer bih u tom slučaju izgubio veliki deo publike kojoj ne bi bilo jasno o čemu pišem. Trudim se da pronađem neko veoma laičko objašnjenje za te fizičke i matematičke konstrukcije, da ih objasnim nekome ko ništa ne zna o tome tako da ne primeti da je u pitanju deo fizike, već da pomisli da je to naprosto deo radnje koju može da razume.

* Kako to da ste se opredelili za naučnu fantastiku kada Italija nema tradiciju tog žanra?

- Nije da u Italiji uopšte ne postoji tradicija naučne fantastike. Ako se malo bolje razmisli čak i ono što je Dante pisao spada u oblast fantastike. Kada se dublje razmotri radnja mnogih knjiga italijanskih pisaca, većina bi mogla biti svrstana u naučnofantastična ili fantastična dela. No, u vreme kada su nastale, a to je bilo pre mnogo godina, nisu mogle biti prezentovane kao takve. Kada se bolje pogleda “Ime ruže” Umberta Eka može biti horor roman. Pedesetih godina proteklog veka naučna fantastika je bila veoma popularna u Italiji. Prodor američkih pisaca bio je ogroman, pa italijanski autori nisu imali prilike da se posvete tome. Tek pre desetak godina primetilo se da i u Italiji postoje pisci koji pišu naučnu fantastiku i tek tada su veliki izdavači počeli da ih objavljuju.

* Kada ste prvi put otkrili naučnofantastičnu literaturu?

- Bio sam mali. Moj otac je imao veliku biblioteku, koja je sezala do plafona. Poželeo sam da uzmem knjige koje su bile na vrhu i koje nisam mogao da dohvatim. Mislio sam da ih moj otac sklanja od mene, jer su neprimerene. Bila je to naučnofantastična literatura. Kasnije sam saznao da je otac, koji je takođe građevinski inženjer, gore odlagao pročitane knjige, a naučna fantastika je bila i njemu omiljen žanr. Kada sam pročitao prvu knjigu, prosto sam se inficirao tom vrstom literature. Puno sam čitao, a onda sam jednog dana pročitao priču koja je bila toliko loša, da sam pomislio da i ja mogu nešto tako loše da napišem. Počeo sam da pišem...

* Kada ste prvi put objavili nešto što ste napisali?

- Priču “Paklena utakmica” napisao sam sa 15 godina i štampao je u školskim novinama. U njoj je opisan meč između junaka Danteove “Božanske komedije”, podeljene na timove iz Raja i Pakla.