Ži­vi­mo u ku­ći stra­ve

IZ­ME­ĐU iz­da­va­ča "La­gu­ne" i Aka­de­mi­je umet­no­sti BK, gde pre­da­je dra­ma­tur­gi­ju, Mi­lo­mi­ra Pe­tro­vi­ća bu­kval­no hva­ta­mo u le­tu, u Re­sav­skoj uli­ci. Nje­go­va je­da­na­e­sta knji­ga, no­vi ro­man "Sta­kle­na pra­ši­na" tek iza­šao iz štam­pe.
Ro­man je u dva slo­ja, dva na­ra­tiv­na ni­voa. Sa jed­ne stra­ne či­ta­mo o po­tra­zi za dav­no iz­gu­blje­nim hra­mom Sve­tog Pa­vla na Ro­do­su. No­si­lac pri­če je Ma­ti­ja La­ti­no­vić, srp­ski ar­he­o­log ko­ji za­jed­no sa me­đu­na­rod­nim ti­mom po­ku­ša­va da ot­kri­je mit­ski hram.
* Ot­krij­te nam šta je dru­gi sloj pri­če?
- Je­dan od mo­na­ha ko­ji kao fi­zič­ka sna­ga po­ma­že na ar­he­o­lo­škom lo­ka­li­te­tu, ta­ko­đe Sr­bin, že­li da se po­sled­nji put is­po­ve­di glav­nom ju­na­ku o raz­lo­zi­ma svog za­mo­na­še­nja, jer ubr­zo tre­ba da pre­đe u dru­gi ma­na­stir u ko­me je na sna­zi za­vet do­ži­vot­ne ti­ši­ne, ću­ta­nja. I tu po­či­nje dru­gi sloj ro­ma­na. To je pri­ča o rat­noj pro­šlo­sti po­ro­di­ce Si­mo­no­vić, pri­ča ko­ja ima ve­ze sa na­ma, sa tre­nut­kom u ko­me ži­vi­mo.
* Zna­či da su u pi­ta­nju dve po­tra­ge ko­je se pre­pli­ću?
- Da, ro­man je pri­ča o dva is­ko­pa­va­nja, ma­te­ri­jal­nom i du­šev­nom, a ka­da se su­sret­nu ona stva­ra­ju du­hov­no is­ko­pa­va­nje. U tom tro­u­glu le­ži, uslov­no re­če­no, mi­sa­o­ca, fi­lo­zof­ska po­tka ro­ma­na. Ka­že­te sve ima ve­ze tre­nut­kom u ko­me ži­vi­mo. Pa ka­ko vi­di­te.
TRE­NU­TAK U KO­ME ŽI­VI­MO
- ŽI­VI­MO u bez­vla­šću, u vre­me­nu ko­je je tra­gi­čan po­ka­za­telj da mi sa­mi, ali i dr­ža­vo­tvor­no, ja­ko te­ško funk­ci­o­ni­še­mo. Kao stra­na ko­ja je po­be­đe­na u ra­to­vi­ma to ni­je iz­ne­na­đu­ju­će. Ipak, iz­ne­na­đu­ju­će je ko­li­ko smo sklo­ni auto­de­struk­ci­ji.
* Mo­že­te li ovu tvrd­nju da nam ilu­stru­je­te ne­kim pri­me­rom?
- U men­tal­nom smi­slu pro­se­čan dnev­nik na bi­lo ko­joj te­le­vi­zi­ji iz­gle­da kao ku­ća stra­ve i uža­sa i to ne za­to što se ne­što ne­vi­đe­no uža­sno de­ša­va, ne­go što je me­di­ji­ma ho­bi skan­da­li­zo­va­nje. Sa­mi se­be pre­pa­da­mo, a on­da se pi­ta­mo za­što mla­di lju­di ne­ma­ju žar u oči­ma.
* Sa­da pro­go­va­ra­te kao pro­fe­sor?
- Škol­ski TV pro­gram sta­re Ju­go­sla­vi­je za­me­ni­la je Grand pa­ra­da. Sma­tram da su mla­di lju­di na ovim pro­sto­ri­ma in­te­lek­tu­al­no, men­tal­no, du­hov­no in­fe­ri­or­ni­ji ne­go ikad.
* Ko­li­ko kri­vi­ce za ta­kvo sta­nje sno­si umet­nost?
- Kao i me­di­ji, umet­nost sa­mo pro­iz­vo­di no­ve me­di­o­kri­te­te. Čast iz­u­ze­ci­ma. Šta mla­di či­ta­ju? Naj­če­šće "sve­to troj­stvo" sa­vre­me­ne srp­ske knji­žev­no­sti: Slo­ba, Be­da, Tran­zi­ci­ja. Am­bi­ci­o­zne li­te­rar­ne ide­je u kva­zi po­tro­šač­kom dru­štvu de­lu­ju kao ne­po­treb­ne. Umet­nik je ov­de do­zvo­lio da bu­de in­fe­ri­o­ran, a u to­me su mu po­mo­gle ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je ko­je zna­ju sve. Pi­ta­nje gla­si: Če­mu on­da in­te­lek­tu­al­ci?

BEZ KO­MEN­TA­RA
SVU­DA na sve­tu umet­nost ne mi­si­o­na­ri. Njen cilj je da sa­mo ilu­stru­je tre­nu­tak ka­kav je i da ne da­je ni­ka­kav ko­men­tar, a po­go­to­vu ne re­vo­lu­ci­o­nar­ni.

PRO­ZA ZA FILM
MNO­GI go­vo­re da je mo­ja pro­za fil­mič­na. Film je­ste sen­zi­bi­li­tet na­šeg sve­ta, mi mi­sli­mo na film­ski na­čin i sa­vre­me­ni ro­man to le­po do­ka­zu­je.