Pu­sti ne­ka vo­da no­si

ČAK i jed­na voj­nič­ka pri­ča, u ko­joj mu­ški či­ne vi­še od 90 od­sto li­ko­va, ne može da utek­ne isti­ni da su dve najvažnije stva­ri na sve­tu - vo­da i lju­bav. Da ni­je ta­ko, ne bi kraj div­nih oba­la Ohri­dr­skog je­ze­ra po­sled­njih me­se­ci ni na­sta­jao film "Ka­ra­u­la", u ko­me su se u bur­le­sku na gra­nič­noj is­po­sta­vi one Ti­to­ve Ju­go­sla­vi­je uple­la i za­lju­blje­na sr­ca.
Ku­ca­ju ona u gru­di­ma Ma­ke­don­ke Ve­ri­ce Ne­de­ske Traj­ko­ve (27) i Hr­va­ta To­ni­ja Go­ja­no­vi­ća (23), du­e­ta u kvar­te­tu glav­nih glu­ma­ca ostva­re­nja Raj­ka Gr­li­ća. Nažalost, nji­ho­va (film­ska) sud­bi­na no­si još jed­nu isti­nu, da je lju­bav naj­du­blja u - tra­ge­di­ji.
Jer, u "Ka­ra­u­li", či­ja je po­sled­nja ka­pa pa­la pre ne­ki dan, ona je su­pru­ga ko­man­di­ra straže, on mla­di le­kar na toj is­toj straži, a ro­man­si ko­ja im se do­ga­đa su­đe­no je isto što i onoj Ti­to­voj Ju­go­sla­vi­ji.
Do­du­še, iz­gle­da da je ma­lo fa­li­lo da Ve­ri­ca ima dru­gog part­ne­ra, s ob­zi­rom da je mla­di Ši­ben­ča­nin To­ni, stu­dent za­vr­šne go­di­ne za­gre­bač­ke Po­zo­ri­šne aka­de­mi­je, pred sam kraj ško­lo­va­nja po­mi­slio da - ne želi da bu­de glu­mac:
- Stu­di­ra­ju­ći tri i po go­di­ne - ot­kri­va Go­ja­no­vić - što sam du­blje za­di­rao, shva­tio sam da su se mo­ja sli­ka i do­ži­vljaj tog po­sla, i sve što on no­si, pro­me­ni­li. To je na­čin života na ko­ji pri­sta­ješ ili ne pri­sta­ješ, a ono što sam re­šio pri kra­ju stu­di­ja je da ili ću se ba­vi­ti glu­mom na na­čin ko­ji ja ho­ću ili ću se okre­nu­ti ne­čem dru­gom.
A on­da je za To­ni­ja do­šlo ne­što sa­svim no­vo, pr­vo sni­ma­nje. Jer, ka­ko re­če, učio je za po­zo­ri­šnog glum­ca, pa se na fil­mu ose­ćao kao pot­pu­ni po­čet­nik i mo­rao je da kre­ne od nu­le. Od­mah do­da­je da su mu mno­go po­mo­gli Raj­ko Gr­lić i ko­le­ge Ser­gej Tri­fu­no­vić i Emi­ra Ha­dži­ha­fi­zbe­go­vić. Pa, da li je "Ka­ra­u­la" pre­cr­ta­la sum­nje?
- Ap­so­lut­no. Ma­da, upr­kos di­le­mi, si­gur­no da se glu­me ne bih od­re­kao pre no što pro­bam i is­pi­tam se­be. Kao u sva­kom po­slu, tek kad kre­neš da ra­diš vi­diš to što tre­ba da vi­diš.
To­ni­je­ve re­či na­sta­vlja Ve­ri­ca, Ohri­đan­ka ko­ja sa ćer­ki­com živi u Pra­gu:
- Bez ob­zi­ra na zna­nje i ve­šti­nu, bez is­ku­stva, ni­je mo­gu­će shva­ti­ti da li ne­što že­liš. Na­red­na "pre­sud­na" stvar je ener­gi­ja sa­mog pro­jek­ta. Ako je ona pra­va, ako se sve po­klo­pi - sa­mim sni­ma­njem za­vr­šio se još je­dan fa­kul­tet.
Ve­ri­cu, ko­joj je ovo pe­ti film, "bi­je glas", a to su nam re­kle i nje­ne mla­de ko­le­ge ze­mlja­ci na sni­ma­nju "Ka­ra­u­le", da je tre­nut­no najtraženija ma­ke­don­ska glu­mi­ca. Uz lju­bav osmeh kaže ona: "Pa, hva­la svi­ma ko­ji ta­ko mi­sle".
Vra­ća­mo se To­ni­ju, su­vi­še mla­dom da ga "za­ka­či" is­pra­ćaj u voj­sku u onoj biv­šoj ze­mlji. Ka­ko se spre­mao za "slu­že­nje ro­ka":
- Po­red to­ga što nas je "dri­lo­vao" je­dan ofi­cir ne­ka­da­šnje JNA, de­talj­no sam iš­či­tao Pe-Es - "Pra­vil­nik službe u oružanim sna­ga­ma SFRJ". Šo­kant­no je ko­li­ko je sve bi­lo pre­ci­zi­ra­no. A, na­rav­no, na­slu­šao sam se i pri­ča lju­di ko­ji su služili voj­sku, u to vre­me (1987. go­di­ne). Jer ipak je to epo­ha ko­ju sam ja do­ta­kao kao de­čak i iz ko­je su mi u gla­vi osta­le sa­mo ne­ke sli­ke.
No, i na ta­ko "pre­ci­zi­ra­nom" me­stu do­ga­đa se ono što iz­mi­če svim pra­vi­li­ma, i službe i života - lju­bav... i div­na i tra­gič­na. Kaže Ve­ri­ca:
- Pra­vi­la ni­ka­kvih ne­ma... ali život bi valj­da ta­kav i tre­ba­lo da bu­de. S jed­ne stra­ne je ne­što uni­for­mi­sa­no, a sa dru­ge ne­što što se do­go­di kao bu­ji­ca, ko­ju ne mo­žeš da kon­tro­li­šeš. Sa­mo, ko­li­ko god ne mo­žeš da je ob­u­zdaš, i ta bu­ji­ca je sa­svim lo­gič­na. Baš zbog to­ga je moj lik, iako ne cen­tra­lan, možda i najvažnija ka­ri­ka u fil­mu.
Iako su mu iz de­tinj­stva osta­le sa­mo sli­ke, na­kon ko­jih su usle­di­li do­ga­đa­ji zbog ko­jih bi po­mi­sao na državu u ko­joj je ro­đen mo­gli da bu­du gor­ki, To­ni Go­ja­no­vić mi­sli da je "Ka­ra­u­la" (i nje­no sni­ma­nje) po­tvr­da ka­ko ne­ke stva­ri mo­ra­ju da funk­ci­o­ni­šu:
- Upr­kos sve­mu što se do­go­di­lo, ipak je naj­lak­še ra­di­ti sa lju­di­ma sa ko­ji­ma go­vo­riš go­to­vo istim je­zi­kom, sa ko­ji­ma se raz­u­meš i ko­ji su u životu pro­šli ma­nje vi­še iste stva­ri kao i ti.