BUJICA UVREDA I IZMIŠLjOTINA: Pismo Strugara povodom smene

Milivoje Pavlović

25. 09. 2020. u 20:00

БУЈИЦА УВРЕДА И ИЗМИШЉОТИНА: Писмо Стругара поводом смене

Foto Iz knjige "Pisma sa dvostrukim dnom"

PISMO Vlade Strugara Dobrici drugog dana juna 1993, povodom njegove smene s dužnosti prvog čoveka državne zajednice Srbije i Crne Gore, pod imenom Savezna Republika Jugoslavija.

Beograd, 2. jun 1993.

DOBRICA, brate,
Preneražen sam iznenadnom odlukom većine poslanika u Skupštini da Ti oduzmu dužnost predsednika Jugoslavije.
Juče posle podne, za vreme putovanja iz Crne Gore u Beograd, saznao sam na vestima radija za tu odluku. I hitam, ne čekajući dok se stiša uzbuđenje, da Ti ovim pismom priđem, stegnem Ti ruku, zagrlim Te, blagoslovim.
Ta gospoda poslanici su hajdučki, kao iz zasede, na Te udarili. No, sebe su obrukali i srozali, a ti si ostao usamljen i uzvišen kao što stvarno jesi: velikan svojeg naroda, ljudski i borački obrazac svoga doba (kako je nedavno rekao predsednik Rumunije Jon Ilijesku pri susretu s Tobom u Beogradu).
Naša jadna sredina i naše pomamljene naravi, očito je, ne mogu da podnesu viziju i poduhvat samostalnog stvaraoca i vrlog pregaoca, kao predvodnika u poslovima naroda i države.

NALETNO su Te istisli, zbog toga što si mislilac i državnik. Njihova grižnja i strepnja biće da se spominju kao kukavni nadodatak svemu tesnogrudom i nerazumnom što su dosad uradili, i što će još učiniti da bi vlast imali i njom se koristili.

A Ti, moj Dobrica, ostaješ čestito i blistavo, nepomerljiv na visini, već istorijskoj, koju si davno osvojio u našem narodu, i na izuzetnom mestu koje si stekao u kulturi Evrope za druge polovine 20. veka.

Za protekle godine, pak, s položaja predsednika Jugoslavije dao si jednu dragocenu izuzetnost političkoj kulturi Otadžbine. Naime, Tvoji govori u Skupštini Jugoslavije i drugde u zemlji, i pri susretima u inostranstvu, nemaju premca u celokupnoj političkoj literaturi našeg podneblja. Jedva poneki govor u Privremenom narodnom predstavništvu (1919-1920), možda delimično i približno i promišljanja Marka Nikezića (1970-1972) ako bi mogli da se upoređuju s Tvojim govorima.

Tvoji spisi kao predsednika države, ukupno uzeti, vidovitošću, rodoljubljem, čovekoljubljem, filozofskom iznositošću, književnom lepotom izraza nadmašuju sve što imamo od literature u politici, i posebno u vrsti besedništva.

Ti si, Dobrica, jedina ličnost u našem narodu otkad se on istorijskim proziva, osim slučajeva manje opsežnih u Nemanjića i u Petrović-Njegoša, dakle jedini čovek koji je ostvario samo njemu dato sudbinsko određenje: prvo, da opisuje pregaranja svojeg naroda, Srpstva u minulim ratovima, pa najzad, i sam kao državnik spasavaš Otadžbinu u ratu unekoliko crnjem, a smrtonosnijem od svakojeg prethodnog narodnog vojevanja za dva potonja veka.

ZNAM da će iz ove Tvoje uloge proisteći istinita povest, baš u moralnom skladu, u istorijskoj vezi i po književnom izrazu spojivo značenjem s celokupnim Tvojim delom književnika, filozofa, istoričara. Ah, kako će važno to upotpunjenje da bude; odista jedinstveno. Takvo nešto, zbilja, ne može da ima nijedan osim Tebe danas pisac u svetu; a koliko ih je da tako sličan iznos imaju, uopšte, otkako svet postoji, dakle, u istoriji?

Želim Ti da i ovu knjigu, višetomnu verovatno, stvoriš valjanom kako je Tebi svojstveno i kakva treba da jeste da bi ušla među Tvoja prethodna dela i takva se nalazila vrhovno sred spisa naše kulture u politici.

Želim dobro zdravlje i sreću Tebi i svima u Tvojoj porodici.

Bratski te pozdravljam.
Vlado Strugar
* * *
DOBRICI Ćosiću je, s mukom, protekla jedna od najtežih godina u životu. Predsedava ostatkom države za čiju celovitost se od rane mladosti borio puškom, perom i mišlju. Nastoji da na ideološkim, ekonomskim i moralnim ruševinama stvori ozbiljnu, demokratsku vlast. Sedi za stolom u Palati federacije za kojim je nekad sedeo Broz... a od Branka Kostića treba da primi dužnost: "Nemam ja šta, Dobrice, da ti predajem.

Predsednik obavlja tekuće poslove koje mu odrede protokol i šef kabineta".

Kabinet je veliki skoro kao košarkaško igralište. Odatle Dobrica Ćosić treba, pored ostalog, da komanduje i vojskom. Pre toga, komandovao je samo u romanima.

SVETSKA štampa nije prestala da piše o jugoslovenskom predsedniku kao o srpskom nacionalisti, inspiratoru Memoranduma (koji nisu ni pročitali, ali znaju da je opak) i političaru "bliskom Miloševiću". Previđa se četvrt veka Ćosićeve borbe za demokratske reforme. Posebno oštro ga napadaju francuski, engleski, američki, poljski i austrijski listovi.

"Da Zapad istinski želi demokratiju u Srbiji i SR Jugoslaviji, on bi me danas podržao. Ali, po svemu sudeći, njegovi strateški interesi su primarno antisrpski. Ne čekaju me ni uspeh ni slava", beleži Ćosić u svoj dnevnik.

U ZEMLjI raste podozrenje prema predsednikovim potezima i na spoljnom i na unutrašnjem planu. "Špijuni, poltroni, karijeristi i pokvarenjaci", tako Ćosić ocenjuje preovlađujuću većinu u svom okruženju. Rat u Krajini i BiH se razbuktava. Siromaštvo raste, opozicija divlja; policija otkazuje poslušnost, primećuju se gibanja i u Vojsci. "Ne mogu da simuliram predsednika jednog državnog provizorijuma u strukturi Miloševićeve i Bulatovićeve stranke", zapisuje Ćosić u dnevnik 10. maja 1993, i odlučuje da podnese ostavku.

Ćosićevi prijatelji, svi osim supruge Božice, odvraćaju ga od ideje da podnese ostavku. Ovako komentarišu: "Ti nemaš pravo da izneveriš narod", "Biće to novo razočaranje za srpski narod."

POSLE sastanka u Štabu Vrhovne komande, na kojem se 27. maja 1993, u prisustvu Dobrice Ćosića, raspravljalo o aktuelnoj vojnopolitičkoj situaciji i kadrovskim rešenjima u vrhu Vojske, isfabrikovana je optužba da predsednik države s generalima sprema vojni udar! Za 31. maj hitno je sazvano zasedanje Savezne skupštine, o kom je predsednik obavešten faksom jedan čas pre početka rasprave.

NAJBLIŽI SARADNICI

SAVETNICI i najbliži saradnici Dobrice Ćosića tokom kratkog predsednikovanja Jugoslavijom bili su:

univerzitetski profesor Svetozar Stojanović, pravnik Petar Vajović, novinari Dragoslav Rančić i Vladimir Matović, stručnjak za spoljnu politiku Puniša Pavlović, književnik Miodrag Perišić i Ivan Mrkić, šef kabineta (kasnije, ministar za inostrane poslove u Vladi Srbije).

Ćosić je ostao u tesnoj vezi i s grupom prijatelja koja se intelektualno i politički profilisala u posleratnom druženju u neformalnom kružoku u Siminoj 9a u Beogradu (tzv. siminovci). Ta je družina bila embrion srpske intelektualne opozicije jednopartijskom sistemu i titoizmu.

Vojislav Šešelj izneo je u parlamentu deset optužbi za kršenje Ustava, a socijalisti su ponavljali optužbe o tajnom sastanku s vojnim vrhom i spominjali nekakav stenogram.

Ćosić je tu neprijatnu raspravu pratio od kuće, na televizijskom ekranu.

"Sa sadašnjom umnom snagom i političkom svešću, Srbija i celokupan srpski narod u doglednoj budućnosti nemaju izgleda da stupe na put preporoda i izlaska iz svog tragičnog XX veka", zaključuje Ćosić i unosi ovu pesimističku ocenu u svoj dnevnik.

U bujici uvreda, izmišljotina, podvala i negativnih procena Ćosićevih mentalnih i drugih potencijala, nije se čula nijedna pristojna reč o onome što je, eventualno, dobro uradio. "Nijedan pametan čin nije mi priznat", rezimira Ćosić. "Jedina mi je pohvala da sam naivan čovek, što treba razumeti tako da Srbi shvataju politiku kao nepošteno delanje."

SUTRA: DOBRICA NAJUPORNIJI OD SVOJIH ISPISNIKA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)