FELJTON - POSLEDNJI BLAGOSLOV SVOM NARODU: Sava je sahranjen, uz posebne počasti, u najlepšoj Bugarskoj lavri

Nikola Moravčević

13. 05. 2022. u 18:00

POŠTO je proveo Božić na bugarskom dvoru, Sava je osetio da je vrlo umoran i iznemogao.

ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊИ БЛАГОСЛОВ СВОМ НАРОДУ: Сава је сахрањен, уз посебне  почасти, у најлепшој Бугарској лаври

Spaljivanje moštiju Sveog Save, Foto Grafika H.Gerharda, Istoijski muzej Srbije

Iako je ta zima u Trnovu bila veoma hladna, on je ipak između Božića i Bogojavljenja svaki dan služio liturgije u carevoj zadužbini, crkvi Četrdeset mučenika, propovedajući pastvi posle tih službi i blagosiljajući bugarske vernike kao da su njegov narod.  Po želji cara i patrijarha je uoči Bogojavljenja čak osvetio i vodicu u krstionici u toj crkvi i njome poškropio cara, bugarskog patrijarha i sve prisutne vernike. Mora da se tog dana za vreme službe u hladnoj crkvi prehladio, jer je potom osetio da ima groznicu i visoku temperaturu, te je tad odlučio da većinu svojih pratilaca tog dana pošalje u Srbiju sa svim darovima i relikvijama koje je prikupio na putu, a koje je podelio na one koje treba da predaju kralju Vladislavu i one koje je namenio srpskom patrijarhu Arseniju i patrijaršiji.  Osećajući da mu je kraj blizu on je po njima uz to poslao i kralju Vladislavu i patrijarhu Arseniju svoja oproštajna pisma u kojima i njima ’’i svoj zemlji naroda svoga’’ kao poslednju oporuku šalje svoj pastirski blagoslov, što je i konačna naznaka da on ni tada, kao ni u brojnim ranijim okolnostima, nije prema svom dragom sinovcu, kralju Vladislavu, imao nikakve zadrške ili odbojnosti.

O NJEGOVIM poslednjim trenucima pred smrt Teodosije kaže:

„A u ponoć kada je svitao vaskrsni dan nedelje, . . . pričestivši se svetim i životvornim Hristovim tajnama, kao što i uvek govoraše: Slava Bogu za sve! I odmah, kao da su ga posetili neki iz davnine mili drugovi, bio je veseo duhom, a ovim veseljem potvrđivaše se dolazak anđela Božjih k njemu i pokaza se neiskazano svetao u licu, čime dokazivaše čistotu duše svoje.  I tako do kraja svojega blagodareći Boga, u ruke njegove predade dušu svoju.“

Taj njegov odlazak u večnost se desio na dan 14. januara 1236. godine,  a po poznatim spoljnim simptomima njegove bolesti moderni lekari su došli do zaključka da je najverovatnije umro od jake prehlade dobijene u crkvi koja je prešla u zapaljenje pluća.

Pošto Sava nije ostavio za sobom nikakvu naznaku o tome gde želi da bude sahranjen, po naredbi bugarskog cara Jovana Asena II i na radost njegove dvorske vlastele i  prestoničke pastve, njegovo telo je uz posebne  počasti pogrebeno u najlepšoj bugarskoj lavri, trnovskom carskom manastiru Svetih Četrdeset mučenika.

ČIM JE DO srpskog kralja Stefana Vladislava doprla vest da mu je u Trnovu umro stric, odmah je poslao svoje poslanstvo u Bugarsku da od svoga tasta cara Jovana Asena II izmoli Savine mošti da bi one bile sahranjene u Srbiji. No, pošto je Sava za života bio i naširoko poznat i veoma omiljen i u Bugarskoj, car je u nedostatku bilo kakvog pisanog dokumenta o tome gde je srpski arhiepiskop želeo da bude sahranjen, po savetu svoje vlastele i klera odbio da usliši tu Vladislavljevu molbu i pregovori oko toga su tekli celu godinu dana, dok najzad nije i kralj Stefan Vladislav morao da lično doće u Trnovo da bi to na jedvite jade i uz obilno potkupljivanje bugarskih  velmoža najzad izmolio.

Oba Savina hagiografski opredeljena biografa, naravno, tvrde da je i tada moćni bugarski car jedino popustio pošto su mu se u snu javili i anđeo  i arhiepiskop Sava sa naredbom da to učini.

Po konačno dozvoljenom prenosu stričevih moštiju u Srbiju 1237. godine, njegov sinovac, srpski kralj Stefan Vladislav ga je uz velike svečanosti sahranio u svojoj zadužbini, crkvi Vaznesenja Hristovog u manastiru Mileševi, koji je dve godine ranije podigao na istoimenoj rečici, koja je desna pritoka Lima.

OD TRENUTKA sahrane Savinih moštiju u Mileševi, taj manastir  je za srpske vernike postao primarno pokloničko mesto, važnije i od Žiče i od Studenice, jer je pučanski kult Svetoga Save i pre njegove zvanične crkvene kanonizacije, tako brzo postao do te mere dominantan u Srbiji da je Mileševa definitivno postala najposećenija hrišćanska svetinja svih domaćih verničkih hodočašća srpskog pučanstva. 

Prvi koji je sto godina kasnije pokušao da to iskoristi uglavnom  u političke svrhe je bio bosanski ban Tvrtko Kotromanić. Posle vojnih uspeha postignutih u sukobima sa oružanim snagama srpskih vlastelina Altomanovića i Balšića, on je, kao trenutni gospodar Zlatiborskog kraja u kome se nalazi manastir Mileševa, došao na ideju da je i on po svom poreklu u izvesnoj liniji srodstva sa već ugašenom svetorodnom srpskom dinastijom Nemanjića (što ni do dandanas nije pouzdanim istorijskim dokazima potvrđeno). I stoga se on na grobu Svetog Save u manastiru Mileševa 1377. godine krunisao za kralja ’’Srba, Bosne i pomorja,’’ no punovažnost tog čina, nažalost, ni tada a ni kasnije niko od srpske vlastele nije priznao.

ISTO tako, kada je u poznom srednjem veku ta bogomolja postala deo poseda bosanskog vlastelina Hrvoja Vukčića-Kosače, on je rastuću pučku popularnost Svetog Save iskoristio da 1448. godine u tom manastiru sebe proglasi hercegom od Svetog Save, te je zbog toga cela okolna oblast potom i dobila novo ime Hercegovina.

Savine mošti su u manastiru Mileševi ostale sve do 27. aprila 1594. godine, kada je, po suzbitku srpske pobune u Banatu u kojoj su ustanici stavili lik Svetog Save na svoje zastave, osioni turski vezir albanskog porekla, Sinan-paša, naredio da se one iskopaju iz njegove mileševske crkvene grobnice i prenesu i spale na ledini ispred južnih zidina beogradske tvrđave, na Vračaru.

Spaljivanjem moštiju Svetog Save turski veliki vezir Koča Sinan-paša je želeo da ponizi tog srpskog svetitelja i obezvredi njegov kult da bi time uništio njegovu duhovnu veličinu u rajinom sećanju na preturske velikane iz svoje slavne prošlosti, ali je tim zulumom ustvari  postigao potpuno suprotan efekat. NJegovo osiono divljaštvo je još i više proširilo Savin svetiteljski kult meću srpskim pučanstvom, jer  je time i Sveti Sava, svojom drugom simboličnom smrću podelio sa svojim narodom njegove najmučnije patnje pod turskim tlačenjima, koja su tada već trajala skoro dva veka.

Ima i posebne ironije u podacima o tom turskom veziru iz jednog dubrovačkog dokumenta iz 1571. godine koji pokazuju da on poreklom  nije bio neki tvrdokorni islamski fanatik iz Anatolije, nego poturica rođen u mestu Topojanu u severoistočnoj Albaniji i to u katoličkoj porodici koja se poturčila. 

SPALJIVANJE MOŠTIJU BILO NA TAŠMAJDANU

MADA se danas naveliko smatra da je na mestu te Sinanove lomače podignut velelepni savremeni Hram Svetog Save u Beogradu, u realnosti taj nemili događaj se nije desio tu nego na jednoj maloj uzvišici mnogo bližoj tadašnjim južnim gradskim zidinama i zvanoj Čupina humka, lociranoj u današnjem Tašmajdanskom parku pored postojeće crkve Svetog Marka, nasred tada zapuštene ledine koja je zvana Vračar zato što je preko nje prolazila glavna carska džada za otomansku prestonicu Istanbul, na kojoj su ciganke, gledajući putnicima u dlanove, vračale o tome šta ih čeka na njihovim dugim putešestvijima.

SUTRA: Univerzalni narodni učitelj

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)