INTERVJU Psihoterapeut Zoran Milivojević: Došlo je vreme da su najugroženiji oni koji nemaju socijalne mreže

Doktor u kući - Vojislava Crnjanski Spasojević

02. 08. 2020. u 15:42

ИНТЕРВЈУ Психотерапеут Зоран Миливојевић: Дошло је време да су најугроженији они који немају социјалне мреже

Foto: Novosti

OD početka epidemije korone, reč koju svakodnevno čujemo po nekoliko desetina puta jeste - socijalno distanciranje. Preporučuje se izbegavanje kontakata, grljenja, rukovanja, ljubljenja kada se bliski ljudi sretnu.

- Socijalno distanciranje je nesrećno izabrana reč, koja se odranije koristi u sociologiji da bi ukazala na to koliko se jedna grupa otuđuje od druge društvene grupe. Ispravan pojam je fizičko distanciranje - primećuje poznati psihoterapeut Zoran Milivojević.

- To što se fizički distanciramo od drugih ljudi nikako ne mora da znači da se od njih distanciramo i socijalno ili emotivno. Naprotiv, ljudi se uvek kada ih ugrožava neka viša sila solidarno povezuju, približavaju i traže oslonac jedni u drugima. Oni su kreativni i snalažljivi, tako da je ranije uobičajen stisak ruke zamenilo "rukovanje" laktovima ili stisnutim pesnicama, a zagrljaj - tapšanje po ramenu.

Kakve su posledice gubljenja socijalnih kontakata?

- Stručnjaci u različitim zemljama su još pre početka ove epidemije zaključili da postoji epidemija usamljenosti. Ono što smo znali jeste i da su usamljene starije generacije, a iznenađujuće u istraživanjima jeste to što je sve više i više mladih koji su usamljeni. Stanje usamljenosti, bez dovoljno kontakata sa ljudima koji vas razumeju i prihvataju, bez dodira i neurotransmitera oksitocina, koji se luči tokom bliskog dodira, jeste veoma nepovoljno stanje, kako po mentalno zdravlje tako i po telesno. Istraživanja pokazuju da usamljenost mnogo negativnije utiče na zdravlje od, na primer, pušenja cigareta. Na sve to je došla epidemija, tako da su najugroženiji oni koji nemaju svoju postojeću socijalnu mrežu. Bliskost sa ljudima koje poznajete virus ne može da ugrozi, ali može da ugrozi stvaranje novih poznanstava.

I pre korone pričalo se o većoj prisutnosti depresije, anksioznosti. Distanciranje će to verovatno multiplikovati, šta da radimo da bismo ostali normalni?

- Da se družimo. Poznate su kafe preko "Skajpa" ili "Vibera", kada se dvoje druži posredstvom neke od aplikacija i dobro ispriča, a nisu u fizičkom kontaktu. Sa bliskim ljudima treba pričati i o svojim osećanjima, strahovima, teskobi, ali i o planovima, nadama, načinima kako se zabavljamo. Presudna je podrška bliskih ljudi, koja je zapravo indirektna, neprimetna, ali tako važna za mentalno zdravlje.

Šta da rade oni koji imaju problem, a nemaju hrabrosti, mogućnosti ili novca za psihoterapije?

- Druženje sa bliskim ljudima je sasvim dovoljno. Podsećam da su ljudi kao pojedinci i kao vrsta veoma "žilavi", prilagodljivi, predodređeni za mnogo veće stresove, pri čemu su i "elastični" ili, stručno, rezilijentni. To znači da se saviju pod pritiskom negativnih događaja i situacija, ali da se vrate u svoje prvobitno stanje kada pritisak prestane. Pogotovo mi ovde, na ovim prostorima, jer smo u proteklih 30 godina svašta doživeli, pa ostali zdravi. Psihoterapiju preporučujemo samo onima kojima bliski ljudi ne mogu da pomognu, a sada imamo i besplatnu psihoterapijsku pomoć posredstvom broja 19833.

Kako sprečiti "pucanja" kada se isključuju uobičajeni ventili - putovanja, izlasci, druženja, grupni sportovi?

- Tačno je da je mogućnost zaražavanja, ali i mere koje se sprovode protiv toga, značajno ograničila naše slobode, ali unutar tih granica uvek postoji mogućnost da ljudi ostvare svoje potrebe i želje. Neprijatno osećanje osujećenosti nas motiviše da nađemo druge načine da zadovoljimo te želje. Sećam se onog Kineza iz Vuhana koji je optrčao maraton oko svog kuhinjskog stola. Ljudima treba ravnoteža između rada, odmora i zabave, a sada nam je najpotrebnija zabava, jer nas ona puni životnom energijom. Uz poštovanje protivepidemijskih mera, mnoge aktivnosti mogu se odvijati van kuće, u spoljašnjem svetu.

Svedenost na porodično okruženje može pokazati brojne nerešene probleme koje ima porodica. Da li je ovo trenutak da se ti problemi rešavaju?

STRANPUTICA KOJA POVEĆAVA OTUĐENOST

U vreme izolacije društvene mreže zamenjuju kontakte uživo. Kakvi ćemo biti posle korone?

- Društvene mreže su odranije kod nas veoma prisutne, naročito zato što ima previše ljudi sa previše slobodnog vremena. Epidemija je samo naterala starije generacije da se tehnološki opismene, ali ova vrsta otuđenja je više prisutna duže od decenije. Ništa ne može zameniti ljudski susret uživo, tako da smo na stranputici koja će povećavati otuđenje i usamljenost u društvu.

- Porodice funkcionišu na sličan način i kada je redovna i kada je vanredna situacija. U ovakvim uslovima uvek nam je porodica utočište, uključujući i rođake. To su emotivne i krvne veze koje su najsnažnije i najveći izvor solidarnosti. Ogromna većina porodica odlično funkcioniše, ali se to odvija u tišini, bez privlačenja medijske pažnje. Ima i onih drugih, koje su bile i ostale disfunkcionalne, gde ovaj spoljašnji pritisak povećava unutrašnje napetosti, a što dovodi do nemilih događaja.

Kakve su posledice neodlaska u školu i onlajn nastave po decu, posebno tinejdžere?

- U školi, u razredu, ne usvajaju se samo nova znanja, nego je veoma važno i druženje. U tom druženju se događaju raznorazne situacije: konflikti, solidarnost, ljubavi.... Dakle, škole socijalizuju pojedinca u grupu i omogućuju mu da stekne raznorazne socijalne veštine, pomažu mu da odraste. Kada se deca "školuju od kuće" sve to izostaje. To je velika šteta za aktuelnu generaciju. Druženje izvan škole i kuće jeste neka zamena za to, ali nedovoljna. Budućnost, a možda i neka istraživanja, pokazaće kakve su negativne posledice ovog perioda na mlade.

Da li su raznorazne teorije zavere koje kruže društvenim mrežama izraz nemoći i straha, ili pak još jedan od socijalnih ventila, potraga za istomišljenicima?

- Savremeno doba obeležava opšte nepoverenje i nepostojanje stvarnih autoriteta kojima se može verovati. Čak i u novijim filozofskim teorijama je osporen koncept istine i stvarnosti. Živimo u vreme postistine. Kada kupite televizor ili "pametni" telefon, on vas prisluškuje i šalje ključne reči koje izgovarate, pa vam se na internetu pojavljuju reklame na te teme. Nije jasno da li smo ljudi ili smo postali roba. U takvom svetu ljudi pokušavaju da shvate šta se događa. Ja ne koristim reč "teorije zavere", jer ne znam šta je istina. U pitanju su teorije koje imaju neku svoju logiku, ali za mnoge od njih mi ne možemo znati da li su tačne ili pogrešne. To su dakle "verovanja" koja dele određene grupe. Ljudima koji su mnogo puta bili slagani, obmanuti i iskorišćeni ne zameram što su postali nepoverljivi.

Mislite li da će se sve ove promene dugoročnije odraziti na naše živote i da će svet za godinu ili tri izgledati drugačije?

- I bez ove epidemije svet je počeo da se menja previše brzo. To je takozvano ubrzavanje istorije. Ova epidemija će proći, ali ostaviće traga. Mnoga preduzeća će nastaviti da rade od kuće, onlajn kupovina će se eksplozivno razviti, roboti i kompjuteri će zameniti neke profesije. Iako su mnogi zabrinuti kako će 5G mreža uticati na žive sisteme, glavna opasnost je da kada ona bude prihvaćena kao platforma, mi ulazimo u potpuno kompjuterizovano društvo "pametnih" gradova, vozila bez vozača, tankera bez posade, ratnih robota... Ta vizija mene plaši, jer je to društvo bez privatnosti, društvo potpune kontrole svega i svakoga. Naravno, ako velika ekonomska kriza, koja nam sledi, to sve ne odloži na nekoliko godina.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

Filip

02.08.2020. 21:54

Предлог новинару који је радио интервју: Позабавите се детаљније темама које сте споменули у последња два питања, јер одговори господина Миливојевића Вас на то обавезују.

Lillah

03.08.2020. 17:20

Problem je što mi (većina koja se informiše) sve (iz zadnjeg odeljka) vidimo, i to u celom svetu, ali smo nemoćni, jer smo već posmatrani i praćeni.