Beogradske priče: Kako Kolarac hladi prokuvani motor

Za ovako neobičan naslov bila je zadužena jedna nesvakidašnja dama. Marina Stefanović je vrhunska novinarka koja je ogroman, životni entuzijazam uložila u očuvanje i gajenje umetnosti, a pogotovo klasične muzike kod nas.

Dabome, u skladu sa njenim interesovanjim, Marina je izuzetan je poznavalac života i dela Ilije Milosavljevića Kolarca, čoveka čija zadužbina krasi Studentski trg. Ovo zdanje ima dvoranu u kojoj je, valjda, nastupio svako ko na planeti uživa ugled vrhunskog muzičara. Akustika ovog prostora je veoma upečatljiva i svako čiji instrument je "ispustio" svoje akorde u ovom ambijentu osetio je punu raskoš njene vrednosti.

PROČITAJTE JOŠ: Beogradske priče: Hekatino "lutanje" ispod grada

Vremena se menjaju, a nekadašnje umetničke idole zamlaćuje pijačno-estradna elita. Nije sada mesto da pričamo o dekadenciji savremenog doba, ali možda jeste vreme da se podsetimo koliko su neka zdanja bitna u ovom gradu. Došlo je vreme da vidimo koliko je Kolarac ostao u srcu naroda koji je u njegovoj duši izgradio potrebu da mu se doveka oduži.

Kolarčeva zadužbina i sada, mnogo vremena pošto ju je ovaj pregalac posvetio svojoj otadžbini i nastupajućim naraštajima, krasi jedan od najlepših gradskih trgova. Ugnezdila se uz Kapetan Mišino zdanje, da nas podseti kako treba voleti one koji se još nisu rodili, u slavu naroda koji će ga iznedriti.

I tu počinje priča o našem poštovanju predaka i poznavanju onoga šta su nam ostavili...

Marina, kao svako ko poštuje dela velikana, često dolazi u Kolarčevu zadužbinu. To čini profesionalno, jer prati aktuelna muzička zbivanja, a privatno - jer im se raduje.

Putujući trolejbusom ili autobusom ka Studentskom trgu, neretko porazgovara sa putnicima i vozačima. Upita ih ponešto o poslednjoj stanici, mestu gde su se uputili, samom Kolarcu...

I gle, ni jedan od desetak vozača sa kojima je razgovarala, nije znao ko je Kolarac niti gde je njegova zadužbina. Malo je čudno, reći ćete, ako je baš ispred te zgrade okretnica na kojoj njegova linija završava svoju putanju, a on se okreće natrag, kako bi "zatovrio" svoj krug.

Istina, jedan među njima je znao ponešto o samom zdanju. Kaže, zna on gde je ta zgrada. Kada mu je jednom prokuvao motor, otišao je unutra da natoči vodu kako bi rashladio mašinu...

Eto još jedne uloge starog Kolarca među novim Beograđanima...

PROČITAJTE JOŠ: Beogradske priče: Sećanje na početke Novog Beograda

ADAMSKO KOLENO

Ilija Milosavljević Kolarac proveo je životni i radni vek sa suprugom Sinđelijom, koju je veoma voleo. Iako je u njegovo vreme bilo jasno odeljeno "žensko" i "muško" društo, pa se znalo šta rade jedni, a šta drugi u važnim javnim poslovima, Kolarac je svoju Sinđeliju često vodio svukud sa sobom, budući da je veoma držao do njene podrške i mišljenja.

Marina će reći da se takva podrška nekada nazivala i "Adamsko koleno", odnosno bila je simbol večitog oslonca muške glave koju prati dobronamerna i mudra žena. Pravo životno uporište.