Pivska pena nam stigla iz Panonije

ŽIVOT" je kao pivo: dopola pena, a otpola gorko. Ovako su nekada govorili legendarni novinari "Novosti", praveći poređenja ovozemaljskog bitisanja s nebeskim uzletima uz čašicu.

Ili kriglu.

Ipak, pivo na naše podneblje nije stiglo toliko burno, koliko se vatreno na njemu zadržalo. Prve korake prave Pančevci, a u doba kada je tamo otvorena prva pivara, 1722. godine, to je bila teritorija koja duboko zadire u ondašnje inostranstvo. To je, prvo, bilo vreme Austrije, a potonje Austrougarske. Tako da pivske legende ovde stižu svakako s panonskih prostora.

- Stara Vajfertova pivara je najstariji industrijski objekat u Srbiji i najstarija pivara na Balkanu - s ponosom ističe Mirela Flora iz Udruženja građana "Muzej pivarstva Đorđe Vajfert" iz Pančeva. - Tokom jednog veka, koliko je bila u vlasništvu ove porodice, ovo je bio zlatan period našeg grada. Kompleks pivare pokrivao je čak 12.000 kvadratnih metara.

Ambijent ondašnjeg grada na Tamišu odisao je gospodstvenom i razdraganom atmosferom. Naša sagovornica podseća da je pivara bila neizostavni činilac ekonomskog i društvenog života onog doba.

- Pivara je imala čak i parno kupatilo - dodaje Flora. - Bio je čest običaj da se iz Beograda dolazi za Pančevo kod Vajferta na perece i pivo. To je bio nezaboravan izlet. U velikim dvoranama pivare odigravali su se veoma značajni događaji. Gosti su ovde imali priliku da prisustvuju pozorišnim predstavama, narodnim veseljima, pa čak i operi.

Ostalo je zabeleženo da je porodica Vajfert, sa uglednim Ignjatom na čelu, bila veoma obrazovana i vešta, da je raskošno tehnološko znanje savladala u uglednim minhenskim pivarama, pa je svoje mesto pronašla u Pančevu, koje je "rodno mesto" ovog penušavog alkoholnog napitka na našem podneblju.

Posle je njegov sin Đorđe Vajfert ovo umeće u velikoj meri preneo u Beograd, mada su i neki pre njega pokušali da zauzmu svoj "pivski" presto.

RAKIJA I VINO

BEOGRAĐANI su do pre nekoliko vekova od alkoholnih pića uglavnom koristili vino i rakiju. Vino su ovde doneli Rimljani, a pošto je u hrišćanstvu to obredno piće, poštovanje prema njemu bilo je neprikosnoveno.

Rakija dolazi kasnije, a ime joj ima arapski koren, od reči al-rak, što bi trebalo da predstavlja znoj. Na grčkom i turskom govornom području uobičajena je i reč raki, koja se odnosni na žestoko piće od anisa.

Na našem podneblju, u to vreme uglavnom ruralnom, postojalo je još jedno starinsko piće - vodnjika, koje je nastajalo od fermentiranja različitih vrsta voća.

Za pivo će istorijske beleške odvojiti veći prostor tek u doba austrijske vlasti u Beogradu od 1717. do 1739. godine, kada današnji glavni grad dobija potpuno drugačije obrise i u arhitekturi i u kulturi.

Germanska sklonost ka pivu umestila je prve pivare na dorćolsku stranu grada, što je sasvim prirodno. Austrijanci su, baš kao i Turci, ostavljali Srbima desnu savsku obalu, u okolini današnje Saborne crkve, dok su se oni nastanjivali na Dorćolu.

U doba obnovljene srpske vlasti u 19. veku, Beograd je opet "ožedneo" za pivom oko 1839. godine. Tada je zabeležen pokušaj Jovana Vajnhapala, koji je ovde došao iz Sremske Mitrovice i, navodno, otvorio mali pogon u kojem se varilo pivo. Ipak je u istoriju na velika vrata ušla Kneževa pivara, kako su je prozvali Beograđani, koja je počela sa radom 1840. godine. Formalno je titular bila kneginja Ljubica, ali se zna ko je vedrio i oblačio u varoši beogradskoj u ono vreme, a to je bio neprikosnoveni knez Miloš Obrenović.

SMUTEKOVAC

KADA je na scenu stupio Đorđe Vajfert, mnoge stvari u gradu su se izmenile, jer je njegovo raskošno porodično iskustvo iz Pančeva bilo od neprocenjive važnosti.

Vajfert pravi svoju pivaru na mestu današnje pivare BIP, a taj prostor je delovao prilično neugledno u ono doba. Uzvišenje na kojem počiva današnji Senjak žitelji prestonice su zvali Smutekovac, a u blizini se Mokroluška reka ulivala u Savu. Tu je postojao neugledan, drveni most, pa hroničari beleže kako bi ga nabujala reka svakog proleća odnosila, a posle su ljutiti žitelji ovog dela grada morali da podižu novi. Pomalo iz besa, ovaj deo grada su nazvali Mostar.

Tako se zvanično smatra da je industrijska proizvodnja piva otpočela 1872. godine upravo u Vajfertovim pogonima. u to vreme je sinonim za modernizaciju bio naziv "parna pivara", što je bio značajan iskorak u tehnologiji, jer se s primitivnih kazana prelazilo na upotrebu energije pare.

Pivska beogradska priča ne bi mogla lako da protekne bez pominjanja imena Ignjata Bajlonija, rođenog u Češkoj, koji je, kako priča kaže, krenuo da traži sreću u Americi, davne 1855. godine. Kako beleži autor knjige "Stari Beograd - topografski rečnik" dr Vidoje Golubović, Bajlonija je put vodio ovuda, i videvši naš grad, rekao je: "Nema bolje Amerike od Srbije." Za njega je baš tako bilo.

Bajloni je kupio omalenu, zastarelu pivaru u dnu Skadarlije i pretvorio je u ugledan pogon za proizvodnju piva 1884. godine. Istina, imao je još jedan nepijatan zadatak, da isuši baru koja se prostirala na prostoru gde je danas pijaca koja takođe nosi njegovo ime.

Interesantno je da je iste godine sa druge strane Beogradskog grebena, na Savi, morala da bude isušena Bara Venecija, na čijem prostoru će ponići železnička stanica sa svojim brojnim kolosecima, pa su se za beogradskim baruštinama borili i Bajloni i železničari u isto vreme.

SVETSKA IZLOŽBA

Bilo kako bilo, ostao je zabeležen nastup naših pivara na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, kada su i Vajfert i Bajloni dobili visoka priznanja za kvalitet.

Usledili su ratovi, a posle Drugog svetskog rata zaostavštinu starih pivara preuzela je ondašnja "Beograska industrija piva", koja je decenijama bila neprikosnovena.

Na kraju je i ona pala kao jedna od mnogobrojnih žrtava tranzicije.

DESPOTOVO DOBA

VREME kada je Beograd prvi put postao srpski glavni grad, početkom 15. veka, istovremeno je doba kada je despot Stefan Lazarević omogućavao različitim trgovcima i putnicima znatne olakšice.

Upravo s toga su se ovde sjatili trgovci i zanatlije sa svih strana sveta, pa je pretpostavka da je piva u varoši bilo i u despotovo vreme.

LEDARA NA TAŠMAJDANU

BEOGRAD i danas skriva tašmajdanske pećine koje su tokom istorije imale najrazličitiju ulogu. Tu su bili kamenolomi od vremena Singidunuma, a koristili su ih i Nemci tokom okupacije u Drugom svetskom ratu. Hroničari beleže da je Vajfert upravo ove pećine koristio kao ledenice.

Podsećamo, zime su nekada bile znatno oštrije, a led sa Save i Dunava bio bi prevožen u pećine pod Tašmajdanom, jer je bio neophodan za čuvanje i proizvodnju piva.

GUVERNER I VELIKI MAJSTOR

IME Đorđa Vajferta je višestruko upisano u srpsku istoriju, i onu poznatu, i onu koja je manje otvorena pogledu javnosti.

Vajfert je bio dobrovoljac u srpsko-turskim ratovima, zasluživši Orden za hrabrost i dokazavši svoj neprikosnoveni patriotizam.

Njegovom liku se u ovo sumorno vreme obraduju mnogi stanovnikci Srbije, jer se nalazi na novčanici od hiljadu dinara koja se mnogima mota po snoviđenjima.

Pored toga što je bio pivar, bio je i uvaženi industrijalac, vlasnik rudnika mrkog uglja u Kostolcu, kao i Borskih rudnika bakra. To je bio razlog što su ga smatrali najvećim industrijalcem Kraljevine SHS, a potonje Jugoslavije.

Ostalo je zabeleženo i da je bio guverner Narodne banke, a bio je i veliki majstor Ujedinjene velike lože Jugoslavija, dakle veoma ugledan u svetu slobodnih zidara, odnosno masona.

VINČANCI I PIVO

VINČANSKA kultura iz doba neolita, od pre sedam hiljada godina, ostavila je i prva urbana naselja na teritoriji Starog kontinenta. Beogradski stručnjaci smatraju da su čak imali i svojevrsnu tehnologiju proizvodnje piva.

Pre nekoliko godina tim "Artis centra" na čelu sa Tamarom Ognjević, kustos Muzeja grada Dragan Janković, kao i dr Ksenija Borojević iz Univerziteta u Masačusetsu zaključili su da su naši prastari preci imali recepte za proizvodnju svog, autentičnog piva. Tako su naši eksperti izveli eksperimentalnu rekonstrukciju i napravili pivo kakvo je nekada ispijano u Vinči.